Убица на суду боље прође од лопова

СРБИЈА је земља у којој можете да добијете тежу казну кад украдете паре, него када некога усмртите на друму. Тако је благајник СПЦ Србислав Жикић недавно одлуком Апелационог суда у Београду осуђен на деветогодишњи затвор, јер је током 2012. и 2013. године украо укупно око 1,1 милион евра из благајне Патријаршије у Београду.

Као отежавајуће околности узете су чињенице да је кривично дело било усмерено према институтицији од посебног угледа у друштву, која је уз то непрофитабилна верска организација финансирана из донација. Отежавајућа је и висина суме коју је, мало помало, благајник носио кући, као и одсуство жеље да новац врати.

Жикић је, де факто, починио озбиљно дело за које треба озбиљно и да буде кажњен. Можда је деветогодишња робија и примерена с обзиром да би црквени благајник требало да буде особа од изузетног морала и поверења. Али она отвара питање да ли је могуће да домаће судство, без обзира на све олакшавајуће или отежавајуће околности, теже третира обичну крађу од одузимања људског живота?!

Нападач који је пре неку годину убо ножем с леђа Драгана Недића из Новог Сада, посекавши му при том јетру и плућа, добио је две године условно. Радослав Вујачић, бивши заменик директора „Србијагаса“, лане је добио годину и по иако је, три године раније, са 1,9 промила алкохола у крви и неприлагођеном брзином, аутомобилом ударио 15-годишњака на бициклу. Дечак је подлегао повредама. Олакшавајуће околности биле су да није претходно осуђиван, да има 62 године и да је изразио кајање.

Још пре тога, пуковник у пензији Зоран Марјановић осуђен је на три и по године затвора јер је 2008, у центру Лесковца, са 2,12 промила алкохола у крви налетео „аудијем А6“ на осмогодишњег дечака. И он је од повреда преминуо. Домаћа судска пракса ово третира као ситуациона кривична дела и за њих казне у принципу нису високе.

Многи мисле да је српска казнена политика, иако су нам закони међу најстрожима у Европи, прилично блага и неконзистентна - јер за слично дело различито можете одговарати у Београду и у Крушевцу.

- За време Тита, упркос томе што сам био смењен као судија, могу да кажем да нам је судство било за чисту десетку - сматра адвокат Илија Радуловић. - И за време Милошевића, у време кад сам заступао опозиционог лидера Вука Драшковића, било је за солидну осмицу. Данас је принцип законитости искомпромитован у целом свету под утицајем „гвантанамо судства“, и ми смо то увезли.

Његов колега Бранислав Тапушковић не слаже се да се о казненој политици може говорити генерално, као о благој или оштрој.

- Ретко имамо прилику да бранимо неког невиног - прича Тапушковић. - У 90 одсто случајева само указујемо на околности које ће бити пресудне за одлуку о казни, на околности под којима је дошло до повреде закона. Кривица је ствар индивидуалне одговорности и нема два истоветна догађаја, нити два истоветна греха и кривице.

А на то да ли ће пресуда бити блажа или тежа утиче најмање педесетак различитих околности. Од тога да ли је осуђени повратник, преко тога колика је друштвена опасност његовог дела, колико има година, има ли породицу и децу, да ли се покајао... Зато су пресуде чак и о наизглед истим догађајима - различите.

Тапушковића посебно љути најновија тенденција да се гажење људи на друму квалификује као убиство.

- Такво дело јесте страшно и још ако неко побегне са лица места уместо да помогне унесрећеном, то мора посебно да се цени. Али то не може бити убиство, јер је оно по правилу плод неке одлуке - рекао нам је Тапушковић.

Да ли је наша казнена политика уједначена или не, тешко је рећи јер не постоји ниједно истраживање које би у дужем периоду пратило судске одлуке, сматра професор Милан Шкулић:

- Осим тога, никада се не суди делу, већ човеку, па на одлуку судије утичу различите чињенице везане за окривљеног - прецизира Шкулић. - Али оно што се може приметити, то је да сваки од четири апелациона суда, која одлучују у другом степену о тешким кривичним делима, креирају сопствену судску праксу, независно један од другог. Пракса би била далеко уједначенија када би постојао један апелациони суд за целу Републику, као што је некад био Врховни.

Ако то није могуће, сматра Шкулић, треба проследити бар део надлежности Врховном касационом суду, који их има премало.