ВУК Бојовић, вајар и скоро три деценије директор Београдског зоолошког врта, преминуо је у 74. години. Много је прича испричано и полемика укрштено о његовој можда понекад и прекој нарави, оштром језику којим је ратовао у јавности, најчешће са властима, боемској црти, тешком динарском карактеру, животној филозофији, синовима, другарству у кафани, али Вук је с временом постао препознатљива београдска икона. У сваком случају, био је најпознатији Вук у зоолошком врту.

Може се слободно рећи да нема много људи којима је Бог подарио широк осмех, велико срце и злехуду судбину, као што је Вукосаву Вуку Бојовићу.

Рођен је у Пљевљима, 18. децембра 1940. године, а одрастао у селу Зминица. Отац Лука је био учитељ, убили су га партизани 1943, јер је подржавао четнички покрет.

Вук је на Факултету ликовних уметности у Београду дипломирао и магистрирао вајарство. Прво је био слободан уметник. Направио је више од 30 биста, међу њима и бисте народних хероја НОБ, попут Саве Ковачевића и Вељка Влаховића. Касније је предавао на Вишој трговачкој школи, где је био и директор од 1982. до 1986. године. Са те позиције прелази на место директора Бео зоо-врта и то у периоду, како је сам причао, када нико није хтео да се прихвати тог посла.

За 28 година, колико је био на његовом челу, препородио је Бео зоо-врт. Од места где су животиње живеле у тешким условима, у оронулим и оштећеним зградама, направио је уређену оазу практично у центру града. Простор је обновљен, уређене су стазе, ограде, повећан број животиња. Ипак, све време Бојовић је тражио да се врт прошири на још седам хектара Доњег града, које је заузимао пре Другог светског рата, али за то никада није било добре воље, а пре три године власти су закључиле да би тако нешто угрозило Београдску тврђаву као споменик културе.

Београдска и српска јавност познаје га по готово нестварној моћи којом је комуницирао са животињама, на неки, само њему познат начин. У свету инстинкта и немуштог језика којим је комуницирао са овим дивним створењима, Бојовић је маестрално успевао да се споразуме, тачно осећајући њихове муке и незадовољства.

СМЕНА И ПЕНЗИЈА

ТОКОМ маја из Скупштине града су долазиле индиције да ће Вук Бојовић бити смењен са места директора зоолошког врта, које је пре неколико година постало градско предузеће. Касније, у јуну, помињао се и одлазак у пензију, али нико се никада није отворено ухватио укоштац да те кабинетске најаве и спроведе.

Вук Бојовић је наденуо овом месту име „Врт добре наде“ и потпуно га је преобратио, из једног запуштеног врта у крајње атрактиван београдски простор. Вратио му је живот и лепоту. Његово животно дело било је и детаљно асфалтирање свих улица у врту, свака од њих добила је име по неком од добротвора који су помогли овом животињском азилу, а запошљавао је стручњаке и ветеринаре из целог света, попут легендарног Маиге, тамнопутог чувара вртног мира.

Вук нас је док смо разговарали са њим, водио као кроз времеплов, кроз различите приче из прошлости овог места. Током Другог светског рата нацистичке бомбе су прво пале на врт, а чувари су били у великој невољи јер су се звери разбежале кроз град.

- Тада сте могли да видите медведа на Дорћолу или ноја на Теразијама - приповедао је Бојовић. - Чувари су, у очајању, морали да пуцају у раздражене и уплашене животиње како не би насрнуле на, ионако избезумљене људе. Тада, 6. априла 1941. године, многи Београђани су се склонили у врт, управо у зимовнике за зебре, где су претпоставили да их немачки пројектили неће угрозити, и управо тамо су многи страдали.

Бојовић је, заједно са гинекологом др Душаном Станојевићем, правио сјајне експерименте, када је задивио многе колеге из света, јер су успевали да многе животиње у „Врту добре наде“ добију потомство, иако то није било уобичајено, а ти њихови потомци су данас увелико житељи ове београдске оазе.

Никада се није неповратно удаљио од своје матичне професије вајарства и помно је пратио шта се догађа у свету уметности.

Није тајна ни да је оронуо током последњих година, притиснут невољама које су се немилице обрушиле на њега. Вечито истерујући своју правду, у коју је дубоко веровао, дуго је штрајковао глађу бранећи „свој“ зоолошки врт, и тада је озбиљно нарушио здравље, што више никада до краја није могао да исправи. Губитак млађег сина га је додатно окрунио, док је старији, Лука, и данас у затвору у Шпанији. Тешко му је падало то што није успео да одврати старијег сина од „усијаног београдског асфалта“.

ПАСТИР У БЕОГРАДУ Чувена је анегдота да је Вукова мајка Јованка, када је чула да ће радити у зоолошком врту, рекла: „Одхранила сам те и одшколовала уз силну муку, завршио си највише школе, а сад ћеш да чуваш животиње у Београду. То си могао да чиниш и овде на Дурмитору, без школе“.

На Арт телевизији је направио неколико стотина емисија „Арт боемије“, које су с временом постале култне, показујући како, као врхунски интелектуалац, уме да изабере атрактивне госте и још боље теме.

Вечити шарм „чувара тајни“ зоолошког врта одражавао се и кроз савршена имена која је надевао својим и београдским љубимцима. Једна од фотографија која је ових дана обишла свет управо је слика са пустињском лисицом коју је држао у наручју. Дабоме, већ по Вуковом духовитом рецепту - лисица је названа Ромел.


САОПШТЕЊЕ ЗАПОСЛЕНИХ У БЕОГРАДСКОМ ЗООЛОШКОМ ВРТУ

Човек снаге и мудрости

ВРТ добре наде“ остао је без човека који је 28 година нашем зоолошком врту давао и доброту и наду. Пре скоро три деценије један вајар, рођен у лепотама Жабљака, љубав према уметности допунио је љубављу према животињском свету и архитектури. Од тада је свих ових година Вук Бојовић на специфичан начин вајао и извајао истински најживотнији део београдске калемегданске тврђаве. Данас тог вајара више нема.

Ми, запослени и волонтери београдског зоолошког врта, жалимо не само за одлучним, виспреним и енергичним човеком како га је јавност знала. Ми смо нашег директора познавали као човека који целим својим бићем, својом снагом и мудрошћу инспирише на рад, преданост и стручност. Радни дани са Вуком Бојовићем су били богатство којим се ретко ко може похвалити.


УКРОТИО САМИЈА

У урбану легенду ушао је када је два пута из врта бежао легендарни мајмун Сами, којег је срчано јурио по дорћолским улицама и крововима, успевајући мирољубиво да га врати у сигурност његовог „дома“. Касније, када је Сами преминуо, Вук га је сахранио у врту и подигао му споменик. У једном интервјуу, пре четири године, изразио жељу да му после смрти срце буде сахрањено поред Самија.

СИНОВИ

Старији Лука, ухапшен је у Шпанији у фебруару 2012. и тренутно се налази у притвору. Против њега се на Иберијском полуострву води кривични поступак за неколико дела. Србија је надлежнима у Шпанији послала захтев за изручење, због оптужби да је учествовао у убиству Бранка Јевтовића Јорге и покушајима убиства Андрије Драшковића и Зорана Недовића Шока.

Луку Бојовића, Тужилаштво за организовани криминал означава као некога ко је стао на чело „земунског клана“ после убиства вођа Душана Спасојевића и Милета Луковића, у марту 2003.

Млађи син, Никола, убијен је у априлу прошле године у центру Београда. За овај злочин првооптужени је Слободан Шарановић, коме се на терет ставља да је унајмио неколико особа како би убили Николу као освету за ликвидацију свог брата Бранислава, за коју оптужује Луку Бојовића. (Н. Б.)