ЊУЈОРК - Ан Манген, професор норвешког Националног центра за читалачко образовање и истраживање, сматра да форма публикације из које читамо утиче на само читање и разумевање прочитаног.

У студији коју је заједно са својим тимом представила у јулу на конференцији у Италији, а чији су резултати објављени у часопису Њујоркер, норвешка научница истиче да опипљивост папира, односно неопипљивост дигиталног, различито делују на наше читање, без обзира на чињеницу да се још увек нисмо сасвим прилагодили електронској форми.

У оквиру свог истраживања, Манген и њене колеге затражили су од групе струдената да прочитају роман из два формата: са папира и екрана.

"Током процене разумевања текста које су читаоци показали, Манген је приметила да је улога форме публикације веома важна. Када су читаоци позвани да догађаје из приче изнесу хронолошким редом, што је једноставан задатак наративне реконструкције, која не захтева никакву дубљу анализу, нити критички осврт, они који су прочитали роман са папира су то далеко боље учинили, правећи мање грешака и генерално дајући тачнију верзију приче", наводи се у чланку.

"Речи су деловале идентично - Киндл се чак труди да имитира одштампану страницу, али физичка материјалност књиге несумњиво утиче на разумевање прочитаног", пише Њујоркер.

Меријен Волф, директорка Центра за истраживање читања и језика при бостонском Универзитету Тафтс, у свом запажању иде још даље, страхујући да би потпуно окретање дигиталном формату утицало на "процесе софистицираног разумевања" текста, тј. да би довело до смањеног разумевања прочитаног.

"Читање је мост ка мисаоном. Мислим да је овај процес као један од аспеката читања заиста угрожен", истиче Волф, која сматра да би се могло десити да се процес читања са разумевањем никада у потпуности не развије код млађих читалаца, а да код старијих временом атрофира.

У чланку који је објавио у јуну ове године, лист Фајненшел тајмс подсећа, међутим, да је наш мозак прилагодљив орган и да су наше тренутне читалачке навике форматиране у односу на папир.

Тако, на пример, када читамо, развијамо тзв. "когнитивне карте": сећамо се да се одређени одломак налази у горњем делу странице, или да у зависности од тежине леве или десне стране књиге коју држимо у руци знамо колико нам још остаје да читамо до краја.

То значи да би читање на екрану могло да утиче на просторну меморију.

Као што објашњава Фајненшел тајмс, "вишегодишњим читањем, подсвесно смо научили да креирамо когнитивне карте, а могуће је да особе које су одрасле читајући екњиге неће посезати за истим помагалима већ ће се поштапати другим средствима".

Ово оптимистичко размишљање не умањује бригу књижевника.

Британски писац Тим Паркс изјавио је прошлог јуна листу Гардијан да ће велике књижевне класике, попут Дикенсових и Фокнерових романа, који од читалаца захтевају већу концентрацију и дубље размишљање, интернет уништити, јер су модерни читаоци превише расејани да би их разумели. Његов колега Вил Селф се у потпуности слаже с њим, најављујући "смрт романа".