У ВЕЛИКОЈ сали весела бића, на пола пута између деце и момака-девојака, предају документа за упис. Са дебелим свежњевима, јер, неко има две, већина три, а понеко ваљда и пет различитих диплома. Главна је - „Вукова“; помоћне - „Светозар Марковић“, „Алас“... Испит полажу као од шале - решења су купили од препродаваца. Маме онда поносне причају комшиницама како су њихова деца паметна: мали ренесансни генији, стручњаци за природне, али и хуманистичке науке, надарени за спорт, певање, сликање колико и за општетехничко и домаћинство (тј. за мушке и женске кућне послове), сналажљиви на енглеском и на још једном страном језику.

Јесен, школа. „Постоје две врсте водопада“, каже ученица и појашњава. „Код једних, вода тече одозго надоле...“ Стари и страшни професор географије (иначе, увек испитивао само две последње лекције) подиже наочаре и поставља међупитање: „А код других?“ Одговор: „Па, одоздо нагоре...“ Ученица добија „нулу“. Неки њени другари су прошли боље: по четири, пет, седам јединица у дневнику, већ на полугодишту.

Таква је била судбина многих „вуковаца“ из основне школе у Деветој београдској гимназији, 1992. Тако су, укратко, почеле наше деведесете - и можда су морале онако да се заврше. Поменутог професора географије, легенду школе, једнога дана су неки разбојници напали у ходнику испред учионице. Бранио се, доста успешно.

Утисак је, не само наш, да и ових, двехиљадитих, производимо немало „вуковаца“. Чини се, такође, да су родитељи исти као што су били ономад. А децу у заседи чека - живот, много суровији и од најстрожег гимназијског професора.