ПУЦЊИ Гаврила Принципа и данас се чују и тешко да ће, у догледно време, моћи да буду пригушени. Погледајте колико страсти изазива помињање његовог имена, не само у Сарајеву, него и у Бечу, Берлину или Лондону. Сећање на њега већ сто година утиче на слику о Србима у значајном делу светског јавног мњења - каже за „Новости“ професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.

Србија и свет данас обележавају тачно сто година од преломног и проломног Принциповог пуцња у Сарајеву, на Видовдан 1914. Куршум који је испалио на аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда био је варница бачена у „барутом пуни магацин“, како је један савременик назвао тадашњу Европу, убрзао многе историјске токове. Месец дана касније почео је Први светски рат, до тада највећи и најкрвавији обрачун у историји човечанства.

* Како се ти Принципови пуцњи сада чују код нас, како га чују други европски народи?

- Има много оних који га сматрају фанатиком и терористом. У западној историографији Сарајевски атентат се, с ретким изузецима, приказује тамним тоновима, као терористички акт и окидач за рат, чак и онда када се признаје колонијална и насилничка природа аустроугарског режима у БиХ. Са друге стране, и тамо има оних који верују да је Гаврило Принцип оличење дуге европске традиције убијања страних окупатора и тирана, које врше млади људи, спремни да се жртвују за отаџбину.

* Неопходно је, кажете, ставити тај догађај у контекст епохе?

- У Принциповом добу крунисане и председничке главе падају у атентатима широм Европе, од Петрограда до Лисабона. Та традиција почиње у дубокој антици, бар од Гаја Муција Сцеволе, Хармодија и Аристогитона, па и у Старом завету са Јудитом и Холоферном. Један од непосредних узора Младе Босне, идеолог Младе Италије Ђузепе Мацини, заговарајући атентате на тиране, на аустријске окупаторе Италије, позивао се управо на Јудиту и Хармодија. Коло у Његошевом „Горском вијенцу“, делу које је Косовски завет вратило у средиште српске културе, пита: „Шта Леонид оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште?“ Принцип, дакле, јесте део главног, заветног, ослободилачког, европског тока српске историје. Наше је да то објашњавамо онима који желе да нас саслушају. Не можемо да очекујемо да ће баш свако у Бечу или Берлину да се сложи са нашим мишљењем, зар не? Али зашто бисмо са њима у свему морали да се слажемо? Важно је да научимо да за одговорима трагамо у сопственом искуству.

МЛАДОБОСАНЦИ: БЕКСТВО ИЗ ЛЕДЕНОГ ЗАГРЉАЈА КОЛОНИЗАТОРА * Шта се, према свим доступним документима о Принципу, његовим исказима и сведочењима савременика, поуздано може закључити о његовој личности, сновима, идејама и мотивима?
- Родио се у кући без прозора, са утабаном земљом уместо пода. Отац Петар био је кмет муслиманског бега. Колонијална, феудална аустроугарска власт држала је сељаке у БиХ у стању материјалне, образовне и моралне запуштености и он је на суђењу изричито рекао да је због тога хтео да се освети. Младобосанци су само хтели да се ишчупају из тог леденог, мртвачког загрљаја. Деценијама није признавано чак ни постојање Срба у БиХ. Они су званично сматрани „Босанцима“. Када је то престало, дошли су војнички, диктаторски режими генерала Варешанина и Поћорека. А с друге стране Дрине имали су слободну Србију, са слободним сељацима, општим правом гласа и демократијом. На суђењу је Принцип посебно нагласио покушаје Беча да понизи српски народ, монтираним Велеиздајничким процесом у Загребу 1909. и ванредним мерама којима је генерал Оскар фон Поћорек 1913. укинуо све српске организације. Тужиоци су доказивали да је Принцип био „великосрбин“ а он им је одговарао да је Југословен и да верује у будуће уједињење Јужних Словена. Богато искуство верских сукоба у БиХ научило је и њега и његову генерацију да међусобни обрачуни на Балкан доводе велике силе.

* Да ли је, упркос појединим наметљивим ревизионистичким гласовима, страна и домаћа научна заједница јединствена у тумачењу повода за рат, одређивању криваца и жртава?

- Ту никада није било слоге. И унутар националних историографија, укључујући и нашу, постоје различита мишљења. Захваљујући Фрицу Фишеру, у главном току светске историографије био је завладао консензус о одговорности Немачке и Аустро-Угарске. Роберт Еванс, угледни историчар са Оксфорда је међутим, ту скоро, у једном приказу, написао да су Фишерове идеје мртве. Ричард Еванс, са Кембриџа, утврдио је да је за рат најкривља била Србија. Он не крије да ужива у читању књиге Кристофера Кларка. Данас се у светској историографији кривица расподељује на све велике силе, при чему се не заборавља ни одговорност Србије. У немачкој историографији, са изузетком Фишерових шездесетих и седамдесетих година 20. века, и историографије Источне Немачке, до данас влада већински став да Немачка и Аустро-Угарска нису биле криве, или да нису биле најкривље за избијање Великог рата. Кривица се тамо понајчешће сваљивала на Русију, а са њом и на њену штићеницу Србију. Врло значајан, утицајан део англосаксонске академске јавности традиционално подржава ове ставове. Одатле, а не из Немачке, данас долазе најгрлатији ревизионисти.

* Како стоје ствари код осталих учесника Великог рата?

- Француска наука, која је дуго пружала отпор, у последње време се не види и не чује. Совјетска историографија користила је сваку прилику да осуди царистички режим, па га је чак оптуживала и за изазивање светског рата. Ако се за западну историографију може рећи да врло лако склизне у негативне предрасуде према Србима, за руску се може рећи да се у њој према нама негују углавном позитивне предрасуде. Постоје и посебне традиције историографија „малих народа“. Чеси су, рецимо, са посебном пажњом бринули о земним остацима Гаврила Принципа, који је умро на њиховој територији. Данас су поприлично подељени, али видимо да тамо још постоје настављачи традиције великог чехословачког државника Томаша Масарика. Нико боље од Масарика није разумео Први светски рат. Треба само читати његову „Светску револуцију“.

* Показало се, у више наврата, да Видовдан има посебно и судбоносно место у нашој историји?

- Косовски завет и још старији култови Светог Саве и Светог Симеона вековима су били главни извори посебног, премодерног идентитета српског народа, оно што их је разликовало и од најсроднијих, суседних народа. У „Слову о кнезу Лазару“ патријарха Данила Трећег, написаном само неколико година после Косовског боја, пронаћи ћете већ цео Косовски завет. Или у ономе што 1530. српски сељаци причају Бенедикту Курипешићу, дипломати на пропутовању кроз Босну и Стару Србију. Травнички везир 1806. пише у Цариград да Карађорђе и његови одметници са собом стално носе „књиге“ о кнезу Лазару, прете да ће као и он са војском изаћи на Косово. Он дословно каже да је Лазар „велики подстрекач буне у њиховом разуму“. Ми се, дакле, сусрећемо са бескрајно занимљивим феноменом, вековним трајањем Косовског завета, култа и предања у сећању једног народа, у једној примарно усменој култури. Он мења своју форму, али његова суштина је хришћанска и њу упорно чува српска црква. У потоњој, елитној српској култури, у две слободне српске државе, најсавршенију уметничку форму Косовском завету дали су Његош и Милан Ракић. Имате историчаре који више воле да се баве дисконтинуитетима у српској историји; мене занимају трајања, континуитети.

* Колико је видовданска етика утицала на учеснике али и догађаје који су претходили атентату?

- После ослобођења Косова, видовданска идеја нагло је добила на популарности међу младим људима младобосанске генерације. Не заборавимо да су Хрвати - Ујевић, Черина, Тартаља и нарочито Мештровић играли важну улогу у њеној обнови. Мештровић, кога Европа тада открива као прворазредног вајара, сав се посветио видовданској идеји; Димитрије Митриновић, један од главних идеолога Младе Босне, неуморно промовише Мештровићева дела. Млади Николај Велимировић објављује „Религију Његошеву“, Исидора Секулић „Видовданску мисао“, Милош Ђурић „Видовданску етику“.

* Како се у атентату на сарајевским улицама прелама српски видовдански мит?

- Свети кнез Лазар био је „велики подстрекач буне“ и „у разуму“ Гаврила Принципа. Судећи по изворима из оног доба, није био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа. Њему је можда и измицало хришћанско значење оне суштинске поруке Косовског завета, да „је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Али био је сав у знаку епске, јуначке традиције, надахнуте Косовским опредељењем. Свесна жртва Богдана Жерајића, који је 1910. покушао да убије генерала Варешанина, на њега је дубоко деловала. О Принциповој припадности косовској традицији сведочи и песма коју је саставио у затвору (истина, има писаца који ове стихове приписују другим ауторима):

Ал’ право је рекао пре

Жерајић соко сиви

Тко хоће да живи нек’ мре,

Тко хоће да мре нек живи.“

* Косовска идеја је важан део ове приче?

- И Косовску идеју и сав трагизам међусобних подела најбоље ће у својим делима изразити Иво Андрић, Принципов пријатељ из малобројног југословенског удружења сарајевских ђака, основаног 1911. Гаврило је једном приликом најавио да ће му показати своје песме, али то никада није учинио. Несређено средњошколско образовање Принцип је надокнађивао читањем свега до чега је могао да дође. Био је ситног раста али чврсте грађе, ћутљив, али човек од акције. Документи са суђења приказују га као средишњу личност завере и атентата. Сву одговорност преузимао је само на себе. На ислеђивању, суђењу и у тамници, на мукама и у болести, на самрти, држао се необично одлучно и храбро. Био је и остао наш видовдански јунак и мученик, прави изданак српске историје.