МИЛИ моји, Велики бал је отпочео и ми од данас идемо путем који нам је судбина одредила. Куда и докле - не знамо, али једно је сигурно, робови нећемо бити и ако треба да се гине, часно ћемо положити наше животе за добро Краља, Отаџбине и Слободе, а на понос наших Очева, Жена и Синова! Нека нам Бог да снаге и моћи да часно извршимо своје задатке, а Вама храбрости и љубави, да нас са вером дочекате кад се вратимо у загрљај Ваш, у загрљај оних за чију слободу смо кренули овим трновитим али часним путем! Нека се деси било шта, оно што је судбина одредила, задржите у себи вазда веру да сам до задњег трена живио за вас, у срцу са љубављу и са молитвом на уснама - да вас Бог сачува у здрављу и у најлепшим успоменама на мене...

Овако 6. априла 1941. године започиње писмо породици Александар Берић, заповедник бојног брода "Драва". Херој Априлског рата гине седам дана касније, у жестоким борбама са немачком авијацијом.

- Последња битка се одвијала од 1295. километра Дунава, од Илока, до 1287. километра, до испред минираног Богојевског моста - прича Александра Берић, унука храброг капетана бојног брода. - Тукли су се са формацијом од 19 непријатељских авиона. Најмање три "штуке" су пале директно у Дунав. Од осамдесет укрцаних морнара 13 је преживело, а тело мога деде Дунав је избацио код Белегиша у Срему, месец дана касније.

У породици Берић о дединој храбрости се често говорило.Ипак, Александра се сећа једне приче која јој се најдубље урезала у памћење. Тада је имала 14 година.

- Отац Иван ме је одвео у дом једног од морнара са "Драве", у неко место у Војводини чијег се имена данас и не сећам - говори Александра. - Причао нам је о деди у ставу мирно. Мирно смо стајали и отац и ја. Сећам се да је тај човек тада рекао:

- Када се прича о команданту Берићу, мора да се стоји!

Панонски морнар је из Бечеја. Отац му је био председник Српске банке из Новог Сада. Породична легенда каже да је тајно конкурисао у 22. класу морнарице и да су сви били у шоку када је примљен. Војвођанин, а морнар! Ипак, његов отац је био поносан на синовљев избор.

- Путујући на школском војном броду дуж обале Египта, деда је негде у Порт Саиду срео љубав свог живота, Веру Влаховић, родом из Боке Которске - казује Александра. - У том делу света тада је живело доста Бокеља. Оженио се са лепом Вером и са њом је добио сина Ивана. Када је он 1940. године преузео команду над "Дравом" у флотили у Новом Саду, породица му је остала у Котору.

ПАНЦИРНИ БРОД Брод "Драва" имао је убојито наоружање. У покретној кули двоцевни далекометни топ калибра 135 мм. Затим три тешке хаубице калибра 120 мм и два противавионска топа калибра 35 мм, модел из 1915. године. Тешки двоцевни противавионски чешки митраљез (типа Шкода) калибра 20 мм, и већи број "шварц-лозе" митраљеза калибра 7,9 мм распоређених по целој палуби. Палуба брода била је панцирна, дебљине 30 мм. Бочне стране до водене линије биле су такође панцирне, само нешто мање дебљине.

Управо зато, Александар писмо наставља речима:

"Ваљда је судбина овако хтела да се деси, да Ви будете на једном крају наше Отаџбине, док ћу ја имати да браним земљу на којој сам се родио и где су живели моји преци. Не знам, али кад су већ догађаји узели оваквог маха, видим да је заиста провиђење било оно које је отегло наше пресељавање и да Вас је сам Бог чувао! Децо моја, останите у Боки докле год се буде тамо вила наша застава, а, не дај Боже, одреди ли свевишњи другачије, кренити оним путем којим ће кренути и остале наше мајке, сестре и синови. Без страха, без озлојеђености, без пребацивања, већ само са једним - са жељом да дочекате једну још сретнију будућност, мирну, пуну вере и искрености, љубави и слободе!

Што се мене тиче, ја ћу се чувати за Вас, борити се за Вас и у души вазда бити уз Вас. Нека Вам буде благословен сваки корак и свака одлука и нека Вас води љубав, коју сте ми целог нашег заједничког живота тако великодушно и несебично испољавали и доказивали. Ја Вам верујем и та велика вера је оно што ће ми дати само више снаге и храбрости да издржим у овим страшним тренуцима који нам се приближавају."

Поручник Берић своје писмо завршава необичним поздравом:

"ПУНО, ПУНО ПУШАКА!".

Смрт Александра Берића није била једина мука која је задесила породицу. Његов отац Иван покушао је да сачува капитал Српске банке из Загреба коју су усташе национализовале и отеле. Од 1941. до 1945. године борио се са усташким равнатељима, а онда су га комунисти ухапсили као буржуја и колаборационисту. Иван Берић 1945. године осуђен је на седам година робије као слуга окупатора. Сва имовина породице Берић је конфискована и никад није враћена.

- Лоша судбина после рата је пратила и баку, поручникову жену Веру у Боки - наставља Александра. - Тражила је од комунистичких власти пасош за сина Ивана како би отишли из земље, али га није добила. Оболела је од туберкулозе услед немаштине, а и мој отац је добио туберкулозу од мајке. Она је умрла, а мој отац се четири године лечио у санаторијуму.

СА ПИЛОТИМА ОЧИ У ОЧИ

ТОКОМ свакодневних дејстава од 6. до 12 априла "Драва" је оборила већи број непријатељских авиона. Ватром су управљали наредници Раде Милојевић и Мирослав Шурдиловић, који су после сведочили да су се са пилотима "штука" гледали очи у очи. Пре потонућа, Берић је наредио спаљивање шифара, а заједно са њим погинули су први официр Бруно Шегвић, други официр Сулејман Шеховић и више од 60 морнара.

ПОНОС

Александра Берић заједно са сестром сваког 12. априла гост је Ратне речне флотиле у Новом Саду. Наиме, однедавно се касарна зове по њеном деди. Сестре Берић су због тога изузетно поносне.