Последње збогом поручника Берића

МИЛИ моји, Велики бал је отпочео и ми од данас идемо путем који нам је судбина одредила. Куда и докле - не знамо, али једно је сигурно, робови нећемо бити и ако треба да се гине, часно ћемо положити наше животе за добро Краља, Отаџбине и Слободе, а на понос наших Очева, Жена и Синова! Нека нам Бог да снаге и моћи да часно извршимо своје задатке, а Вама храбрости и љубави, да нас са вером дочекате кад се вратимо у загрљај Ваш, у загрљај оних за чију слободу смо кренули овим трновитим али часним путем! Нека се деси било шта, оно што је судбина одредила, задржите у себи вазда веру да сам до задњег трена живио за вас, у срцу са љубављу и са молитвом на уснама - да вас Бог сачува у здрављу и у најлепшим успоменама на мене...

Овако 6. априла 1941. године започиње писмо породици Александар Берић, заповедник бојног брода "Драва". Херој Априлског рата гине седам дана касније, у жестоким борбама са немачком авијацијом.

- Последња битка се одвијала од 1295. километра Дунава, од Илока, до 1287. километра, до испред минираног Богојевског моста - прича Александра Берић, унука храброг капетана бојног брода. - Тукли су се са формацијом од 19 непријатељских авиона. Најмање три "штуке" су пале директно у Дунав. Од осамдесет укрцаних морнара 13 је преживело, а тело мога деде Дунав је избацио код Белегиша у Срему, месец дана касније.

У породици Берић о дединој храбрости се често говорило.Ипак, Александра се сећа једне приче која јој се најдубље урезала у памћење. Тада је имала 14 година.

- Када се прича о команданту Берићу, мора да се стоји!

Панонски морнар је из Бечеја. Отац му је био председник Српске банке из Новог Сада. Породична легенда каже да је тајно конкурисао у 22. класу морнарице и да су сви били у шоку када је примљен. Војвођанин, а морнар! Ипак, његов отац је био поносан на синовљев избор.

- Путујући на школском војном броду дуж обале Египта, деда је негде у Порт Саиду срео љубав свог живота, Веру Влаховић, родом из Боке Которске - казује Александра. - У том делу света тада је живело доста Бокеља. Оженио се са лепом Вером и са њом је добио сина Ивана. Када је он 1940. године преузео команду над "Дравом" у флотили у Новом Саду, породица му је остала у Котору.

Управо зато, Александар писмо наставља речима:

"Ваљда је судбина овако хтела да се деси, да Ви будете на једном крају наше Отаџбине, док ћу ја имати да браним земљу на којој сам се родио и где су живели моји преци. Не знам, али кад су већ догађаји узели оваквог маха, видим да је заиста провиђење било оно које је отегло наше пресељавање и да Вас је сам Бог чувао! Децо моја, останите у Боки докле год се буде тамо вила наша застава, а, не дај Боже, одреди ли свевишњи другачије, кренити оним путем којим ће кренути и остале наше мајке, сестре и синови. Без страха, без озлојеђености, без пребацивања, већ само са једним - са жељом да дочекате једну још сретнију будућност, мирну, пуну вере и искрености, љубави и слободе!

Што се мене тиче, ја ћу се чувати за Вас, борити се за Вас и у души вазда бити уз Вас. Нека Вам буде благословен сваки корак и свака одлука и нека Вас води љубав, коју сте ми целог нашег заједничког живота тако великодушно и несебично испољавали и доказивали. Ја Вам верујем и та велика вера је оно што ће ми дати само више снаге и храбрости да издржим у овим страшним тренуцима који нам се приближавају."

Поручник Берић своје писмо завршава необичним поздравом:

Смрт Александра Берића није била једина мука која је задесила породицу. Његов отац Иван покушао је да сачува капитал Српске банке из Загреба коју су усташе национализовале и отеле. Од 1941. до 1945. године борио се са усташким равнатељима, а онда су га комунисти ухапсили као буржуја и колаборационисту. Иван Берић 1945. године осуђен је на седам година робије као слуга окупатора. Сва имовина породице Берић је конфискована и никад није враћена.

- Лоша судбина после рата је пратила и баку, поручникову жену Веру у Боки - наставља Александра. - Тражила је од комунистичких власти пасош за сина Ивана како би отишли из земље, али га није добила. Оболела је од туберкулозе услед немаштине, а и мој отац је добио туберкулозу од мајке. Она је умрла, а мој отац се четири године лечио у санаторијуму.

СА ПИЛОТИМА ОЧИ У ОЧИ

ТОКОМ свакодневних дејстава од 6. до 12 априла "Драва" је оборила већи број непријатељских авиона. Ватром су управљали наредници Раде Милојевић и Мирослав Шурдиловић, који су после сведочили да су се са пилотима "штука" гледали очи у очи. Пре потонућа, Берић је наредио спаљивање шифара, а заједно са њим погинули су први официр Бруно Шегвић, други официр Сулејман Шеховић и више од 60 морнара.

ПОНОС

Александра Берић заједно са сестром сваког 12. априла гост је Ратне речне флотиле у Новом Саду. Наиме, однедавно се касарна зове по њеном деди. Сестре Берић су због тога изузетно поносне.