ИМАМ утисак да сам одувек трагала за светлошћу без које нема живота и да сам, иако са дубоким доживљајем лагума и бездна, увек тежила и борила се за лепо и људско. Мене инспиришу и носе такозване мале ствари, а пре свега љубав. Љубав чини суштину мога живота, без ње живот нема никаквог смисла.

Овако је говорила и у том духу писала Светлана Велмар Јанковић, академик, једна од највећих и најпопуларнијих савремених српских књижевница, која је у среду, у 81. години, отишла у вечиту светлост. Последњих неколико месеци била је на лечењу у Рехабилитационом центру "Др Мирослав Зотовић", где се опорављала од четвртог можданог удара. Само пре неколико дана, код "Лагуне" је објављено још једно, 25. издање блиставе књиге приповедака "Дорћол", која је, откако се први пут појавила 1981, стекла већ неколико генерација читалаца. Својим пером обележила је нашу књижевност у последњих пола века, а својом личношћу дала тако редак тон господства, отмености и одмерености нашој јавној сцени.

Рођена је у Београду 1. фебруара 1933. у породици интелектуалаца. Мајка Милица Мими Вуловић, министарска ћерка, школовала се у Паризу и пре удаје објавила неколико књижевних радова. Отац Владимир Јанковић, који је касније из пијетета према својим родитељима презимену додао Велмар, што је кованица од њихових имена Велимир и Марија, као човек изузетно широке културе и образовања, био је помоћник министра просвете у влади Милана Недића. То службовање му нова комунистичка власт није опростила, па је морао у емиграцију, што је оставило дубок траг на читавој породици.

НЕИСПУЊЕНИ СНОВИ Питате ме имам ли још који неиспуњен животни сан? Имам: да они које највише волим сви буду недалеко од мене и да им гласове чујем свакодневно, ако већ не могу свакодневно и да их виђам. Али, то је само сан који не могу да испуне ни микрофони, ни камере. Сан који једнако сањам.

- Моја мајка је била изванредно храбра и племенита. У сваком погледу чудесна личност. Када смо у новој држави остали без икаквих средстава и могућности да се запосли, борила се као лавица за опстанак своје две кћери. Притом је остала лепа, блага и чаробна - сећала се наша књижевница.

У тим оскудним годинама, Светлана Велмар склањала се у свет књига, читала неуморно, а касније завршила француски језик и књижевност, да би веома рано у 24. години објавила роман "Ожиљак". НИН-ова награда јој се смешила, али се један члан жирија, Михиз, у последњем часу предомислио, сматрајући да је још млада за такво признање.

Радила је најпре као новинар, а затим као уредник у часопису "Књижевност" и издавачкој кући "Просвета", где је између осталог основала библиотеку "Баштина". Писала је есеје, али се као прозаиста огласила после дуге паузе, романом "Лагум" (1990), за који је добила награду "Меша Селимовић". Неколико година касније у Француској, "Лагум" је сврстан међу 20 најбољих књига објављених 1997. уз оцену да је реч о "малом ремек-делу".

Уследиле су књиге "Бездно", "Нигдина", "Востаније", "Врачар", "Гласови", "Савременици", "Уклетници", драме "Жезло" и "Кнез Михаило", монографија о Београду "Капија Балкана", приче за децу "Књига за Марка", први део аутобиографске прозе "Прозраци", "Светилник". Њена дела овенчана су наградама "Исидора Секулић", "Иво Андрић", "Ђорђе Јовановић", НИН-ова, Награда за најчитанију књигу НБС, "Невен"...

Неколико њених књига прожето је тешким, личним, животним искуствима. Оца је први пут поново видела 1969. у Фиренци, када је и сазнала какав му је био емигрантски живот, колико је пута морао да мења места боравка и имена под којима се скривао, да би се скрасио у Шпанији. Како је често говорила, породица јој је била духовни ослонац, али испоставило се и извор патње. Прерано је остала без првог супруга, новинара Миодрага Протића, са којим је добила сина Ђорђа, који већ годинама са породицом живи у Америци. Касније јој је животни сапутник и главни ослонац постао Жарко Рошуљ, књижевни историчар.

Ведрог духа и оптимиста, Светлана Велмар Јанковић је увек била на лепшој страни живота, уживајући подједнако у свакодневици и књигама, а посебно у улози баке четворо унучади: Марка, Ава-Милене и близанаца Александра и Луке.

Својевремено је на питање где би волела да буде сахрањена, одговорила: "Тамо где лежи и моја мајка, у породичној гробници мога деде, Велислава Вуловића, на Новом гробљу, Аркаде 16, Београд." Није желела посмртне говоре, већ да је на онај свет испрати музика Мокрањца, "која се диже у небо над Београдом и нестаје".

Датум и време сахране Светлане Велмар Јанковић биће накнадно објављени.


"КЊИГА ЗА МАРКА"

Морам да признам да, кад слушам одјеке који настају код мојих читалаца после упознавања са мојим књигама, примећујем да се "Лагуму" и "Дорћолу" увелико примичу, и то одавно, "Бездно" и "Прозраци" - романсирана биографија коју су боље умели да прочитају, барем до сада, читаоци од критичара. Кад је реч о мојој књизи-миљеници, то је "Књига за Марка", која је имала и има највише читалаца и у свим крајевима света, од Аустралије до Јужне Кореје, а непрекидно долазе нови, јер ти нови који воле да читају расту, заинтересовани за добру причу, као и некад, као и увек.


СПАЉЕНИ "ЛАГУМ"

"Лагум" сам писала готово пуних двадесет година, са прекидима, и то дужим, разуме се. Писала сам га зато што сам морала да га пишем, притом уверена да уопште ниса прозни писац, него есејист. Написала сам три потпуне верзије романа, свака је била различита и сваком сам била незадовољна. Све три верзије сам уништила, што сад заиста жалим, јер би могле да ми омогуће увид у моја тражења и, што је још битније, лутања. Прву сам спалила у великој белој каљевој пећи у стану породице мога првог супруга Миодрага Протића и, док сам је спаљивала, стално сам себи говорила да тако нешто никада више нећу написати. И нисам, јер се четврта, последња верзија свакако јако разликује од те прве.