У ЖЕЛЕЗНИЧКОМ вагону у Компијењу, код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се од 1919. овај датум обележава као "Дан сећања", а Србија га од прошле године слави као државни празник "Дан примирја".

Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компијењу тек 2009. јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби. Међутим, показало се да је и мир био погубан за Србију која је у тадашњем ратном вихору изгубила око 26 одсто становништва. Изгубила је половину радно способних мушкараца. А, од 707.000 мобилисаних војника вратило око 160.000. Од тифуса који је харао оболело је око милион становника и највећи број је умро.

Последњим погинулим војником у Великом рату на Западу се сматра канадски редов Джордж Лоренс Прајс, кога је немачки снајпериста устрелио два минута пре опште обуставе ватре. Али жртве међу српским војницима падале су и после 11. новембра упркос потписаном примирју. Наиме, Мађарска је водила рат још два дана покушавајући да окупира Војводину и Барању. Српски 45-дневни јуриш од Солунског фронта до Београда се наставио јер су народна већа са бивших аустроугарских територија очајнички позивала у помоћ.

Самопрокламована држава Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, коју су прогласили дојучерашњи поборници рата против Србије, страховала је од окупације од стране Италије која је сматрала да има право и на Црну Гору. Српски војници су спречили окупацију, али су наставили да гину од "братске" ватре. Бивши аустроугарски домобрани у Хрватској организовали су паравојне "страже" под контролом политичара, пре свега Стјепана Радића, који су захтевали самосталну државу на територијама западно од Дрине под контролом Загреба. Српске жртве пале у времену "општег примирја" остале су у сенци историографије, у обе Југославије. Разочарање у победу и илузију југословенства први су показали српски војници, али су брзо уклоњени с јавне сцене, укључујући и војводу Живојина Мишића.

- Србија данас има много добрих разлога да обележава Дан примирја, јер је била савезница, победница, која је прва нападнута, над чијим су становништвом направљени до тада невиђени масовни злочини, и која је сразмерно својој снази допринела коначној победи у Првом светском рату. Међутим, поражавајуће југословенско искуство Срба и Србије и актуелни тренутак многима дају за право да се запитају зашто смо толико и тако гинули и зашто смо државност једне победнице у Великом рату, која је могла да редефинише и своје границе и свој положај на развалинама Аустро-Угарског царства на крају рата 1918. олако и на брзину жртвовали зарад југословенске идеје и заједничке државе - каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

Процене тадашњег политичког врха Србије биле су да вреди поднети ове жртве зарад стварања заједничке државе. Међутим, ову тезу опасано су поткопали захтеви за самосталност Хрватске још пре 11. новембра. Представници сампороглашене државе СХС из Загреба траже признање од Антанте и равноправност у преговорима са Србијом. Анте Трумбић из Југославенског вијећа, које је признавала само Пашићева влада, шаље телеграм председнику САД Вилсону и тражи да амерички војници уђу на територију Хрватске, да је не би "окупирала" српска војска.

- Из рата и страдања Срби су улетели у заједничку државу, коју је лакше било замишљати него остварити. На њено стварање и вишедеценијско искуство деловали су многи фактори, видљиви и невидљиви, а посебно укрштени интереси великих сила, које смо понекад олако узимали или за пријатеље или за савезнике - каже проф. др Павловић.

Ипак, он наглашава да је овакво размишљање примерено садашњем тренутку и да су се ствари другачије сагледавале на почетку Великог рата када је дефинисан ратни циљ Србије - борба за ослобођење и уједињење, као и 1918. када су створени услови за остварење тог циља.

- Србија је тада имала, у сложеној дипломатској игри, могућности да буде независна земља са признатим границама из 1912-1913. и са неизвесним надама да ће њени територијални и други захтеви бити узети у обзир. Други избор је био створити нову реалност на терену, о којој ће се касније преговарати. Нова реалност била је прећи на територију Аустро-Угарског царства које је било у распаду и удовољити тежњама народа који су у том тренутку имали снажне осећаје заједништва и солидарности са Србијом - каже др Павловић.

Рушења четири царства на крају Великог рата, и настанак нових држава, омогућило је и стварање нове југословенске заједнице, а начелно, сви војни и политички фактори победника били су сложни да је добро створити велику и снажну државу Јужних Словена, која би представљала респектабилни фактор на Балкану и Европи.

- Но, таквој идеји и пракси било је закулисних и других противљења. Посебно Велике Британије. Сам Черчил је и у мемоарима записао да је "највећа трагедија била потпуно комадање Аустро-Угарског царства Сенжерменским и Тријанонским споразумом..." Колико су Британија и њени империјални интереси и уопште њен империјални поглед, посебно на Балкан, допринели даљем развоју догађаја остаје питање за расправу - каже проф. др Павловић.

ОДЈЕЦИ ПРОПАГАНДЕ ПИТАНјЕ "кривице" како за настанак југословенске државе тако и за избијање Великог рата је крајње неодређено, тешко га је персонализовати на једну личност, рецимо регента Александра, или Пашића или Гаврила Принципа у другом случају, сматра проф. др Момчило Павловић. - Данашње креативно тумачење и вредновање, иако легитимно, неће битно допринети бољем разумевању догађаја с почетка века. Наметање Србији и Србима кривице за Први светски рат више је одраз политичке и ратне пропаганде против Срба из деведесетих година, него нова сазнања и нове чињенице везане за почетак Великог рата - каже проф. др Павловић.

Он потврђује чињеницу да је из сваке Југославије Србија излазила са све мање територија, а сразмерно и становништва, од оних које је имала 1914. године.

- Обе југословенске државе, и прва и друга, да их тако назовемо, и краљева и Титова, направљене су после великих светских ратова и прекомпоновања мапа и прерасподела моћи и утицаја, на брзину, без велике дебате макар и у парламентима, на крилима победоносних осећаја. Српство и српски интерес је замењен или утопљен у југословенски, без посебног дефинисања сопственог интереса и сопствених граница - каже проф. др Павловић.


СРПСКЕ ИЗГУБЛјЕНЕ ПОБЕДЕ

СРБИЈА, која је у овоме рату дала 1,5 милион жртава за ослобођење и уједињење своје једнокрвне браће преко Дунава, Саве и Дрине, не може ни у ком случају дозволити да се на њеним границама формира нека нова држава која би у свој састав узела све њене сународнике и да, после четворогдишњих мука и потпуног пораза непријатеља, остане у позадини и све плодове добивене победе препусти другоме, који је у рату учествовао на непријатељској страни - рекао је 13. новембра 1918. у Загребу делегат Врховне команде српске војске пуковник Душан Симовић.

Међутим, на командна места дошли су њихови дојучерашњи непријатељи. У активну службу у војсци Краљевине СХС примљено је 2.590 бивших аустроугарских официра, међу које нису убројани "причувни часници". У априлу 1941. у Павелићеву војску је прешао 31 хрватски генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.