НЕКО ко је у том најгорем од свих времена, када је злочин био врлина у НДХ, спасао једно дете, заслужио је орден, а спасити 12.000 деце - ту престаје свака прича и свака реч. То је анђеоски посао.

Овим речима у среду је у згради Председништва саветник председника Србије, Оливер Антић, дочекао Леонарда Рашицу, праунука Диане Будисављевић. У име председника Томислава Николића, Антић је Леонарду Рашици уручио Златну медаљу за храброст „Милош Обилић“, која је постхумно додељена његовој прабаки за спасавање 12.000 српске деце из усташких логора смрти.

Професор Антић, председник Комисије за одликовања, подсетио је на херојство Диане Будисављевић и њених сарадника који су, не штедећи себе, избављали децу од сигурне смрти и учинили све што могу да сачувају њихова имена, веру, идентитет и порекло.

- Ово одликовање и све друге почасти које је Србија указала Диани Будисављевић важни су не само зато што верујем да је она то заслужила, већ и зато што свет заслужује да чује за њен рад и заслуге - рекао је Рашица на свечаности у згради Председништва Србије. - Што више људи у свету треба да чује за ову причу и да буде инспирисано њеним примером.

БРОЈНЕ ПОЧАСТИ ПОСЛЕ серије текстова о Диани Будисављевић, објављене 2010. године, „Новости“ су покренуле акцију са намером да се овој великој жени ода заслужена почаст. Прва се одазвала Српска православна црква. Постхумно су Диану одликовали Орденом царице Милице, који је Леонарду Рашици пре неколико дана уручио патријарх српски Иринеј. Пре два дана Леонарда је примила и премијерка Републике Српске Жељка Цвијановић која му је уручила Плакету владе са амблемом Републике Српске. Почаст Диани Будисављевић указао је и град Београд, који је по њој назвао улицу.

Свечаности су присуствовали и преживели логораши, некадашња „Дианина деца“, који су захваљујући њеној акцији преживели ратне ужасе.

Леонардо Рашица је из родног Бразила дошао у Србију као гост редакције „Вечерњих новости“. Желео је да упозна људе којима је помагала, да пронађе још живе сведоке страхота кроз које су пролазила српска деца у НДХ и велике храбрости Диане и њених сарадника - професора Камила Бреслера, тада запосленог у Министарству социјалног старања НДХ, сестре из Црвеног крста Драгице Хабазин, архитекте Марка Видаковића, Јане Кох и Татјане Маринић. На основу њихових сећања, сопствених истраживања и разговора са историчарима, Рашица ће у Бразилу објавити књигу о животу Диане Будисављевић.

- Знао сам да морам да напишем ту књигу, али сам исто тако знао да то неће бити могуће док не дођем у Србију, Републику Српску и Хрватску - каже Рашица. - Само тако моћи ћу да дођем до оне коцкице која недостаје у мозаику живота моје прабаке, а то је одговор на питање зашто се о њеном делу тако дуго ћутало, у бившој Југославији, али и у нашој породици.

Диана Будисављевић је остварила храбру замисао о спасавању деце којој нико други није желео да помогне, али њена мисија остала је недовршена. Нове власти после Другог светског рата узеле су њену картотеку у којој је водила податке о правим идентитетима дечака и девојчица које је изводила из логора и давала хрватским породицама да о њима брину. Због тога неки и данас трагају за браћом и сестрама које су изгубили пре готово седам деценија, а много је оних који никада нису сазнали да су прве кораке направили у усташким логорима. Професор Оливер Антић обећао је у среду у Председништву да ће држава учинити све што може да ти људи најзад дођу до истине о судбини својих најближих.