ЈЕДАН Зворничанин шокирао је, али и насмејао јавност, почетком недеље, када је објавио оглас, у рубрици „коњи“, да продаје сина, „маторог коња“, који неће ништа да ради, већ само спава, скита и једе. Мада вероватно шала, у овој ситуацији препознали су се многи родитељи који имају проблем у комуникацији са властитом децом.

Једно овогодишње британско истраживање везано за децу између седам и 14 година показало је да се моћ у породици померила у корист деце, која сада имају већу контролу над родитељима него икада пре. Нјихова реч не само да се слуша, већ је често и пресудна када породица купује, одлучује о годишњем одмору, набавља мобилне телефоне и рачунаре... Раније су родитељи били господари куће, а млађи су морали да се понашају како им је речено. Старијима, па и блискима, обраћали су се са „ви“. Данас ће тек ретки устати у превозу када уђе старац или старица. Ако им се прекорно обрати, изазваће салву задиркивања или чак и погрда, све са оним „шта хоћеш, матори?!“ Јер, савремена култура окренута је искључиво младима и младости, можда и зато што је светска популација све старија.

ВАЖНА И ДИСЦИПЛИНА КАДА родитељи показују само љубав, а избегавају да дисциплинују, сваки покушај дисциплине биће схваћен као напад и „нељубав“. Зато деца често немају границе.

Тинејджери и млади су опседнути звездама поп културе и трошењем новца. Размажене деце све је више, истраживања показују да је данас такво - свако треће. Психолози упозоравају да су за то криви родитељи и убрзан животни темпо који им оставља мало времена да брину о својим потомцима. Додуше, и раније су људи радили по цео дан у фабрици или на њиви, па им деца ипак нису била размажена. Али, раније им своје одсуство нису надокнађивали новцем. Данас то чине.

Према мишљењу психотерапеута Зорана Миливојевића, последњих деценија се инсистира да је родитељска дужност да усрећују малишане:

- Дететово осећање среће настаје када му се испуни жеља, родитељи то онда често чине чак и кад мисле да те жеље нису добре за њега. Последица је настанак попустљивог васпитања у којем дете управља родитељем, а не обрнуто.

Овакав модел ствара нову патологију, размажену и презаштићену децу. Ова прва, упркос високој интелигенцији, израстају у себичне, незреле и егоцентричне личности, које немају радне навике и слабо контролишу импулсе, и дуго остају у чврстој симбиози с родитељима. Ови други су пасивни, о себи мисле да су неспособни, свет доживљавају као опасно место, и такође су у чврстој вези са примарним породицама или доминантним партнерима.

- Млади су увек били бунтовни и борили се против ауторитета, укључујући родитеље, и обезвређивали их. Увек су желели све и одмах, са минимумом улагања. То је у природи тих година и потребе да се што пре буде одрастао, одакле потичу и захтеви за уважавањем њиховог мишљења, ма какво оно било. У садашње време, уз то, неки од њих, прагматичнији, рационалнији, желе и очекују да кроз живот прођу што боље, са што мање труда. По правилу, што су незадовољнији собом то више желе лакша и спектакуларнија решења. Срећом, већина њих ипак има реално поимање живота и реална очекивања, врло су вредни, труде се и улажу у своје животе - сматра проф. др Војислав Ћурчић из КБЦ „Драгиша Мишовић“.

Он додаје да су неке особине и понашања можда у контексту животних и моралних вредности проблематични, али су за време и тренутак у коме они живе вероватно добри. Све генерације се прилагођавају времену и околностима у којима расту, па и ова. То може да се не допада старијим генерацијама, али је функционално.

Наравно да су родитељи креатори своје деце и од највећег утицаја на њих, али је све већи значај вршњака, улице, школе, медија, електронских комуникација и друштвене средине на формирање младих. Као и све друге генерације, и ова живи у свету који су створили одрасли, па је одговорност подељена.

- Погрешан је став да су млади увек у праву, али то је више израз немоћи одраслих а не реалне ситуације. Зато одрасли имају одговорност да поставе границе и правила, јер млади то не могу, не због немања памети, већ због незрелости и немања искуства.

Психолог Првослав Плавшић верује да негативне особине нових генерација не преовлађују, мада јесу широко распрострањене. Набраја бројне успехе младих у школама, спорту, стваралаштву и критикује медије који о томе не говоре више, већ дају публицитет свему девијантном:

- Било би лако рећи да су нам деца таква какви смо ми, односно какво нам је друштво. То често чујемо и, мада има истине, то је превише сажет и непотпун одговор. Млади током одрастања примају многе поуке и поруке, трпе разне утицаје, али се и сами боре са појавама и људима. Нису сви ти утицаји лоши и деца нису пластелин, већ индивидуе које „од малих ногу“ нешто хоће, а нешто неће. Ту њихову условну жилавост не ценимо колико заслужује, а да ње нема били бисмо сви исти. Двоје деце из исте породице, упркос истом васпитању, често не крећу истим путем.

ЈОШ ИМА ШАНСЕ МЛАДИ који остану површни, размажени, лењи потрошачи, продубљују и свој и наш проблем, и често се не враћају на оно што површно називамо „прави пут“ - сматра Првослав Плавшић. - Они се постепено суочавају са новим проблемима, од законских до социјалних, од породичних до личних и емотивних. Срећом, ствари нису тако црне какве нам се чине док пратимо медије. Србија још има доста духа, разборитости и ведрине, које ни сиромаштво, очајна приватизација, грабеж, организовани криминал и заглупљујућа естрада нису уништиле.

Понашање младих је условљено и ситуацијом у друштву и непосредној околини. Истраживања њихових узора показују да ту ретко налазимо познате личности из културе, науке, уметности, али је много оних из различитих сегмената естраде.

- Важно је бити познат и актуелан. Уместо мукотрпног учења или рада са неизвесним статусом у друштву лакше се прихвата непосредан успех и материјално благостање. То постаје модел којем се тежи. Истовремено, то показује и пораз наших институција - од породице и школе, до социјале и рада, привређивања. Ако у спорним ситуацијама ствар морате да „узмете у своје руке“ јер немате на кога да се ослоните, брзо се стиже до незадовољства, разочарања и проблематичног понашања - уверен је Плавшић.

Млади су незадовољни непосредним учинком претходних генерација. Они се, често с правом, буне. Расте међугенерацијски јаз и више неће да чине оно што се од њих очекује. Снажнији покушавају нешто друго, остали постају тек јетки критичари, дрски и осорни:

- За целу ситуацију некад су криви попустљиви родитељи, некада школа (и сама у проблемима), а увек друштво или појединци - од политичара и посланика до тајкуна или некомпетентних чиновника. Породицу стављам на прво место, али наше породице више немају снагу и утицај да би се бориле за израстање ваљане генерације. Оне се исцрпљују у површној и лажној подршци само својој деци. Заменица „наше“ готово је ишчезла из употребе.

Не може се рећи да овакво стање и понашање младих води некој декаденцији, сматра Ћурчић, и констатује да они једноставно граде систем који им помаже да преживе и да се снађу у околности у којима живе и у којима ће живети:

- То је у реду, јер свака генерација мора да пронађе свој пут и начин живљења, размишљања и одлучивања.