СВЕ, или готово све што се Србима као народу догађа, последица је срушених система вредности; у политици, култури, образовању. То урушавање давно је почело, а последње две деценије гушимо се у прашини која још лебди над све већом гомилом шута, између све нижих зидова. Истина, част и морал, као речи, као појмови, изгубили су значење. Ко говори истину сумњив је у старту, ко се позива на част бива проглашен митоманом, заробљеником прошлости; ко спомиње морал, макар и у филозофском контексту, ризикује да га прогласе будалом.

Предузимамо све што можемо (и што од нас траже) да заборавимо и под дебеле јоргане времена гурнемо оне који су нас учинили и чине народом. Кунемо се у Светог Саву, а помињемо га само 27. јануара; поносимо се Теслом, а ћутимо кад га држава Хрватска Европи представља као Хрвата; позивамо се на Нјегоша, а не обележавамо 200 година од његовог рођења. Милутин Миланковић и Михајло Пупин одавно су, по мерилима оних који нам никада нису били наклоњени, у најужем кругу највећих умова човечанства, а о њима средњошколац, студент, просечан Србин, једва зна да срочи простопроширену реченицу. Деведесет одсто Срба зна ко је Екрем Јеврић, али ни десет одсто истих не зна ко су Пупин и Миланковић.

А онда професор Рајна Драгићевић одржи говор апсолвентима Филолошког факултета у Београду. То обраћање „Новости“ су прве објавиле, у Културном додатку, пре 14 дана.

После тога букне еуфорија; сјајно, величанствено, генијално, антологијски, непоновљиво... Шта је то ново, непознато, рекла Рајна? Ништа. Жена је само изговорила оно што годинама говоре неке њене колеге - на славама, по кафанама, полугласно, у недра, са страхом. Има их који су идентичне ставове нудили и медијима али... Екрем је био важнији.

Да је за ове околности и ово време еуфорија била неприродна, делимично лицемерна, свесно потурена, тренутак помодарства, жеља да се бар на један дан буде на сунчаној страни улице, показало се сутрадан. Иста медијско-издавачка кућа (седиште у Београду) чији је један дневни лист објавио Рајну на насловној страни, као хероја, есенцију части и морала, пустила је 24 сата касније други свој дневни лист да професорку Драгићевић провуче кроз канализацију. Са насловне стране две силиконске појаве поручују професорки да нађе неког ко ће је, знате већ шта, јер јој то, сматра пластифицирана, недостаје, док се друга згражава, ко све предаје нашим студентима. Ако су им професори књижевности такви као Рајна, није чудо што нам је школство у овако „потресном“ стању, држи предавање појава чије је занимање старлета. Не знам тачно шта то значи, а оно што знам не наводим из пристојности.

Други лист, тематски сличан, објавио је коментар чији аутор - посвађан са логиком, семантиком, образовањем - иступ Рајне Драгићевић назива „академским фашизмом“.

Професорка Драгићевић је закључала врата, спустила ролетне, не јавља се на телефон; пролази кроз личну драму. Нико је не брани од напада друштвеног талога на који је показала прстом. Ћуте њене колеге, пријатељи из јавног живота, ћути српска интелигенција, ако то још постоји. „Новости“ не могу да ћуте. Не само зато што смо први објавили њен говор, а свакако и зато, већ стога што се овај смрад од примитивизма, баналности, некултуре, простаклука, више удисати не може. Дошли смо до избора и одлуке: Рајна или Екрем.