ПЛАШИМ се да овде још нада није нашла своје станиште, напустила нас је поодавно, с разлогом утекла с трагичног попришта - као што нас она најсветлија нада, изузетни млади ствараоци, напушта и одлази трбухом за крухом. Ништа више никоме од њих не значи, с трагичним призвуком, оно Шантићево „остајте овдје“. Зашто? У име кога? Зарад какве будућности - каже за „Новости“ Гојко Тешић, књижевни историчар.

* Како сте, као члан Главног одбора ДС, доживели избор гласача, а затим и промену власти у Србији?

- Као жестоку шамарчину која, чини ми ми се, још увек одзвања... Најгоре је у тој причи не умети чути оштру критичку реч, или се према њој бахато понашати јер иако добронамерна, она никоме, очигледно, ништа не значи. Свака промена има и својих лоших, али и својих добрих страна. Последице пораза су вишеструко болне, али не бих о томе, о томе сам говорио где је требало, али није нико желео нити волео да чује ту критику која је опомињала. На грешкама је велики наук и за бивше и за нове власти.

* Да ли Србију, која је упорно на европском путу, и видите како најзад тамо стиже?

- Никад не могу прихватити причу да смо ми ван Европе. Зар се и на овим просторима није стварала Европа у најлепшем значењу те речи? То је већ историја - а њено отписивање је једна врста злочина према овоме народу. Многи би, дакле, по сваку цену хтели да нам одузму историјско право припадности Европи и њеној цивилизацији.

ТРАГИЧНЕ ПОДЕЛЕ * ДА ли савремени српски писци беже од критике свега што је лоше у друштву?
- Чудна је и јадна је савремена српска књижевна сцена. Нема ова култура таквих величина какве су биле до пред крај протеклог века - попут Киша, Пекића, Павића, Живојина Павловића, Радомира Константиновића... Трагичне су поделе, страшне су списатељске омразе, језиви су расколи који се не темеље на књижевним чињеницама. Идеологија је загадила све духовне сегменте у овој држави. Има писаца којима је мржња такође књижевна грађа и једина вредносна и естетичка категорија. Има доста оних који демонстрирају мржњу према свему што је српско у било ком виду. Може се неспорно говорити о књижевној патологији. Мало је, дакле, посвећеника који су затворени у свој стваралачки простор и који овој литератури у наслеђе остављају вредности.

* Које би духовне вредности и оријентације Србија носила у Европу?

- Од средњег века овде су у многим областима створене вредности које су и дан-данас врхови баш те, европске, цивилизације и њене велике традиције: фреске Дечана, Грачанице, Сопоћана, Каленића... Па бројна археолошка налазишта која говоре да се Европа на овим просторима стварала и уобличавала. Па зар се сме заборавити чињеница да су и за ову Европу, а и за свет, многи припадници овога народа дали свој немерљив допринос и на тај начин нас укоренили у тај и духовни и цивилизацијски, дакле тај такозвани европски контекст... Па зар нас многи нису „уписали“ у ту Европу много пре ове, данашње, политичке приче - у науци (Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Јосиф Панчић) - а већ нас у ту блиставу традицију враћа млади Теодор фон Бург, нови математички геније кога је свет препознао и „отео“ јер је схватио да је он од оних коме треба обезбедити све услове. Сетимо се неких светских имена наше литературе (Андрић, Црњански, Попа, Павић, Пекић, Киш...), наше филмске и ликовне уметности (Макавејев, Кустурица, Лјуба Поповић, Владимир Величковић...) Тај списак је огроман. Па зар нам ове чињенице, понављам, од средњег века до данас, не дају за право да Европу подсетимо на то где још увек живи на најубедљивији начин. Прича о Европи је прича о култури овог народа. Логика глобализма је уништити све национално у културама малих народа! Велики народи, наравно, имају суверено право на национално одређење својих вредности и на присвајање туђих.

* Да ли и ви мислите да смо у првој деценији новог века стигли до одсуства било какве вредносне, етичке и естетске вертикале?

- Стигли смо до последњег круга пакла, можда и дубље... Мислим да је много штошта и понижено, и уништено, и деградирано у протеклих двадесетак година. Од те експлозије примитивизма и кича дошло је до распада вредности на свим плановима, и на естетском, и на етичком. Култура је у запећку баш у овим кобним деценијама. Усуђујем се рећи да је тај однос према култури и у првој деценији новога века када је владавина разних фарми простаклука, Великог Брата за уништавање било какве памети, таблоидне културе, терор и културоцид естраде (на националним електронским медијима - где је манифестација примитивизма најмалигнија) она коб која ће, нажалост, понизити све вредности српске културе од почетака до данашњих дана и на тај начин нас избрисати са мапе значајних чињеница европске и светске цивилизације... Погледајмо само лепезу оних који су господарили културом - мислим да се изређао један низ, најблаже речено, рђавих министара који се нису мешали у свој посао - из незнања, из каријеризма, из користи - по којима је небављење својим послом гаранција за опстанак на политичкој сцени.

* Имамо читаву генерацију која није крочила у Народни музеј, или у Музеј савремене уметности, јер су врата годинама тврдо замандаљена? Колико ће такав немар да нас кошта?

- Заборавили сте и Народну библиотеку која је годинама била такође затворена. Те чињенице најсликовитије и најубедљивије говоре о онима којима је био посао брига о вредностима културе, науке и уметности у најширем значењу те речи. Да ли је неко одговарао за штеточинско деловање у овом сегменту? Да ли је неко од те културотрегерске господе у знак протеста поднео оставку и рекао да не жели учествовати у културоциду јер најодговорније у овој држави није брига за то што су кључне националне институције уметности, културе и науке затворене годинама, неке и деценијама?

* Ипак, наши млади математичари су прваци света, а доктори наука тражени широм планете?

- Не само млади математичари већ и млади који се успешно баве било којим видом стваралаштва проносе славу ове средине широм света. Да, Теодор фон Бург је светска чињеница ове државе и многи млади који одлазе, јер су овде изложени понижавањима најгоре врсте. Једноставно, без икаквих су услова за било коју врсту рада и напредовања у струци. Примера ради, један сјајан млади медицински стручњак био је одличан студент Медицинског факултета у Београду, а нигде није могао да пронађе посао у Србији, нити је могао да добије специјализацију, др Ненад Поломац из Горњег Милановца, послао је опис свог будућег научног пројекта Универзитетској клиници у Хамбургу. И, наравно, спретни и практични Немци нису били незаинтересовани, па су обавили неколико разговора са Ненадом да се увере у његову стручност - и оберучке су га прихватили и дали му све услове, укључивши га у научне пројекте... Да ли ће се то икад десити овде? Ко у овој држави брине о таквима? Нико. И због тога се, уосталом, губе избори јер је гнев младих разложан, огроман. Владавина лажи, лицемерја, бахатости, егоцентризма и егоизма јесу одлике очигледно сваке политичке врхушке.

* Дубоко сте уроњени у дело Станислава Винавера, и промоцију његовог значења за српску културу. Шта би он рекао да се данас пробуди у Србији?

- Станислав Винавер је најевропскија вредност српске културе, али и она вредност која Европи говори на најубедљивији начин о изузетним вредностима српске културне и уметничке традиције. Неспорно, највећи баштиник европских вредности (оних највећих у књижевности и у осталим уметностима) и преносник њихов у српску традицију. И обрнуто. Нажалост, данас би Винавер могао да констатује пораз модерних вредности, то јест пораз својих идеја. Прецизније: распад свих вредности.

СТРАНАЦ У БЕОГРАДУ * КАКАВ је епилог приче са станом из ког сте исељени пре две године?
- Дуго сам размишљао над овим питањем. Немам одговор, нити ми је ико икад одговорио зашто је послао полицију у вечерњим сатима да ме упозори да сам принудно избачен из стана и да из њега морам изаћи за недељу дана! Недавно сам на једном скупу изрекао једину праву истину: да сам, нажалост, странац у овом граду већ четрдесет година! А у њему сам, ипак, и у српској култури нешто радио и урадио и оставио у наслеђе. Можда све то не вреди, али ипак сведочи о мом вишедеценијском раду у корист и овог града и ове културе. Дакле, у шездесет и некој години и као редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду и као посленик у свету књижевне науке - немам одговор на ваше питање. О епилогу нема епилога!

* Имамо ли и данас идеологе литературе и културе, као у блиској прошлости?

- Ако неко мисли да је овде прошло време најотровније идеологије у литератури и култури - грдно се вара. Дакле, и данас се кољу левичари и десничари, конзервативци и напредњаци, модернисти и традиционалисти, данас је идеологија на плану европејства и антиевропејства сукоб лажне грађанске опције и такозваних националиста. Последњих година на сцени је антисрпска хистерија међу самим Србима, по чему смо, чини ми се, на просторима бивше Југославије, а и шире - у европским оквирима - специфични. Усуђујем се рећи да су ратни и антиратни профитери један исти сој у ономе што их повезује - господин профит, идеологија дебелог буђелара. Зар није трагична чињеница да су на одговорним местима, у националним институцијама, па чак и у дипломатији (Беч, Будимпешта...) у овој несрећној држави били и они који су проказивали средину, културу и народ коме припадају. Напросто, морбидна чињеница. Списак тих типова није баш мали, алармантно је опомињући за најодговорније... Занимљив феномен: бивши такозвани амбасадори олајавају и пљују државу коју су неопростивом грешком одговорних заступали, а нису показали било какву гадљивост на дебеле тантијеме, и привилегије, било овдашње било девизне, које су добијали од ње за своје прљаве послове. Па зар и за ту чињеницу неко не би могао бити одговоран?

* Шта вам, ипак, даје наду да ће и Србији сванути?

- Наравно, биће наде, вратиће се она кад у овој држави неко озбиљно буде прихватао, и схватао, сваку добронамерну а благовремену критику и посветио се стварању базичних услова у просвети, науци, култури за повратак свих младих стручњака који су своја велика знања стекли на бројним угледним универзитетима диљем Европе и света. А има доста таквих - озбиљна држава мора знати где су они расејани по свету и учинити све да се врате. Кад ту наду приволе да се врати, тек тада ћу бити сигуран да има наде за будућност ове државе. Кад неки нови клинци опијени и обогаћени знањима буду преузели ствар у своје руке тек тада ће сванути над земљом Србијом! А до тада све ће то бити само велики крик у тами.