СВОГ последњег радног дана професорка Електротехничког факултета у Београду Србијанка Турајлић даје нам црну дијагнозу друштва у коме живимо, али и наду да до преокрета мора да дође. Практично, од овог интервјуа, како каже, она наставља, сада као пензионер, да се бори јавном речју за неку другачију Србију.

Некада симбол студентског и универзитетског протеста против Милошевићевог режима, признаје да је свесна да све што ће нам рећи нема никаквог ефекта и да би за њу вероватно било „много корисније“ да подржи неку политичку странку, похвали неки пројекат Владе или се ушанчи у неки опозициони блок који стреми ка власти. Али, не може.

* Имате ли утисак да су притисци, кризе, нерешиви политички чворови који вежу и притискају Србију постали јачи од капацитета друштва и политичке елите?

- Нисмо још толико пропали да су проблеми надвисили и надјачали наше капацитете. Али, решавање криза, гашење жаришта и истинита борба са недаћама које нас разарају као друштво, подразумева и неугодне и непријатне потезе. Наши политичари, зарад своје ушушканости или необуздане жеље да остану на власти, припадају категорији људи која само одлаже проблеме. Гурају их под тепих и не решавају их у зачетку, када се све може лечити умереним мерама. Кад гангрена узме маха, тада се буде и властодршци. Као да знају да је у тој фази излечење крајње тешко или немогуће.

ТРАГИЧНА ФАРСА ОД КАМПАНјЕ * Верујете ли странкама које крећу сада у нову кампању са новим обећањима, паролама, слоганима?
- Цела та политичка иконографија била би фарсична да није трагична. Пошто се сасвим сигурно ништа ново неће политички десити до марта, они се боре за нови колач власти. Забавно је гледати шта они мисле да су слогани који могу да привуку народ. Али, неко мора да зарађује и на маркетингу. Наслушаћемо се патриотских парола и обећања о економском просперитету и биће још хапшења. Наравно, у хапшењу се неће отићи толико далеко да се угрозе и потенцијални коалициони партнери.

* Јесмо ли због тог одлагања запали поново у некакав мртав угао одакле се

не види јасно ни разрешење косовске драме, ни европски друм, а слику нам је

замрљала неизвесност?

- Парадигма нашег стања је управо стање на Косову. Деценијама је тамо нарастао проблем који није решаван. Животна питања годинама су занемаривана, зарад јефтине патриотске реторике која је само продубљивала безперспективност. Тако је било чак и од 2000. до данас. Стигли смо сада до тачке на којој је тешко било шта да се реши. Објективно, чвор на северу Косова је толико замршен да се расплет уопште не види. Сад нам је остало да ламентирамо над судбином и да кривимо друге. То је пример како српска политичка елита поступа према проблемима.

* Али, чињеница је да најмоћније силе у пуној мери помажу независност Косова и да смо притиснути европским роковима и условима? Зар уопште постоји победоносни потез у таквој констелацији снага?

- У овој фази заиста не знам како се решава стање на Косову. Али, реалност се мора уважити: ми смо Косово изгубили. Да ли је то праведно или неправедно, добро за нас или не, питања су, нажалост, другог реда. Све док велике силе не одлуче другачије тако ће бити. Готово све границе у Европи нацртане су на основу договора најјачих сила. Е, тек кад уважимо ту реалност моћи ћемо да нађемо начин да народ на Косову пристојније живи. Тиме се сада не бави нико и за то нам није крива ЕУ према којој наши политичари имају потпуно погрешну перцепцију.

* Зар није, бар кад је реч о ЕУ, Србија показала да може да буде добар ђак, јер смо испунили све што је до нас да наставимо интеграције? Па чак и више...

- Нама је и Европа промашена прича. Ова власт прича о ЕУ као о некаквој касици прасици из које треба да се узме што више пара од којих ћемо онда боље да живимо. То је сва њихова филозофија. Овде се, заправо, никад није озбиљно разговарало шта то значи Европа са становишта стандарда, принципа, институција, система. После посете Ангеле Меркел, једина тема је била колико пара ћемо изгубити ако не добијемо статус кандидата. А нико није говорио да ћемо изгубити године ако се не упристојимо као друштво. Овде никакав новац не помаже кад су институције разорене, а систем вредности не постоји.

СТУДЕНТИ НАС ПРОЧИТАЛИ * Видите ли у вашим студентима покретачку снагу да се ствари ипак у будућности промене набоље?
- Студенти су нас прочитали, и то је најтужније. У време комунизма ја нисам била у партији и могла сам да радим без проблема. Никада ме ниједан студент у то време није питао да ли му је корисно да уђе у партију да би боље прошао професионално. У последње три године моји студенти ме то често питају. Чак траже и савет у коју би странку било најбоље да се учлане. То је прави одраз система у коме живимо. Не могу да их саветујем да то чине, али не желим ни да их одвраћам. Кажем им да су велики и да сами треба да одлуче. Не могу ја да делим лекције људима који у оваквом систему крећу од нуле. Не знам шта је за њих добро данас, када ни портир у јавном предузећу не можеш да будеш ако ниси у некој владајућој странци.

* Шта још политичка елита треба да учини кад се целокупна власт и већи део опозиције заклиње у ЕУ, а постоји мишљење да смо постали чак и сувише сервилни према свему из Брисела?

- Није то сервилност него неодговорност. Ако хоћете у ЕУ, морате прво да схватите о чему се ту ради. Морате да прихватите један низ стандарда и да их примените у живот. Значи, не треба да буде циљ добијање некаквог папира и дипломе због новчаних фондова него да постављате европске стандарде у својој земљи. Ако смо ми воз, морамо да имамо европске шине, а успут ћемо, подразумева се, зарадити и на транспорту. Наши политичари су као мала деца којој су рекли да не могу да једу док не оперу руке. А онда морају сваки пут да се надзиру јер ће иначе сести за сто са прљавим рукама.

* Чини се, ипак, да нас Европа третира као најлошију децу у одељењу, па нам се услови повећава и као да им краја нема?

- Мислим да ми за сада и јесмо најлошији ђаци у одељењу и да морамо много да учимо. Немамо ми никакве посебне услове него смо једноставно заробљени у прошлости. Перципирани смо, не без разлога, као неко ко је највише одговоран за злочине током деведесетих. Одатле проистичу многи услови. Сигурно је да Европа има и своје миљенике и драже ђаке. Тачно је и да се неки из региона третирају као деца функционера, а неки не. Али то нас не правда. Кад правите проблеме у разреду не можете се бранити тиме да вас учитељица не воли. Да смо ми беспрекорни, могли бисмо да се жалимо на Европу.

* Може ли у оваквој страначкој подели карата да се нађе некакав консензус и модел како би започео нови преображај? Сведоци смо да се сваког дана оснивају нове странке и политички покрети...

- Ниједна наша партија није демократска. Све су то аутократске партије једне личности. Врло тешко је очекивати да тако недемократске уведу демократију било где. Имали смо једнопартијску, а сада вишепартијску државу. Али, то је и даље у суштини - партијска држава. Није се створила још странка која је изнутра демократска у мери да може да истински демократизује државу. Не знам где се налазе неки други људи који би почели да се баве политиком изван ове постојеће матрице. Верујем да постоје.

* Како вам, као политичком борцу из деведесетих, изгледа ова безобална

политичка сцена у којој практично свако може са сваким, а нико не може ни да предвиди како ће изгледати будућа влада?

- Похлепа је увек безобална, а код нас је то доведено до савршенства. У Србији власт значи новац. Потпуно је ирелевантно да ли политичар ставља тај новац у джеп или стоји у хијерархији изнад оних који трпају паре у джепове. Код нас ниједан политичар није поштен. Та глад за новцем је неутољива и зато свако може са сваким. Нема овде више ни идеологије ни политичких идеја и суштинских разлика. Шетају се политичари лево-десно, напред-назад. Све је маркетиншка магла за богаћење. Излаз је у нечем новом. Сигурна сам да ће то ново доћи једног дана.

* Где су интелектуалци и ваше колеге професори универзитета да буду коректив политичким процесима? Зашто нема јавног дијалога о кључним темама?

- Одговорно високо образовање би се у нашој ситуацији озбиљно позабавило свим друштвеним процесима - од политике до очувања околине, урбанистичког хаоса до управљања научним достигнућима и енергетиком. Та трећа функција универзитета, уз образовање и истраживање, мора да буде контролни механизам државе на свим плановима.

Али, интелектуалци су поткупљива и лако кварљива роба. Држава финансира пројекте од којих живе многи професори универзитета. Тако и они постају део матрице и ћуте и када виде деформације у систему. Када би се друштвено ангажовали, државни пројекти би престали да буду њихов додатни извор прихода. У модерним земљама, ти пројекти се поверавају младим истраживачима, а професори раде за плату. Замислите само, код нас се чак увозе електронска бројила. То је најједноставнији уређај који сваки студент завршне године електротехничког факултета може да конструише. Нико се, па ни ми који школујемо децу, није позабавио тим питањем јер бисмо се тако замерили политичким круговима који желе да од Француза купујемо бројила. Док год је то тако, а нема ширег друштва које ће да нам каже - чекајте људи, па ви не радите свој посао како треба - ништа се не може померити. У овој земљи нико не ради свој посао како треба, а сви тврде да нису одговорни, а јесу.

* Зашто студенти, који су деценијама били покретач великих процеса, ни дижу глас? Као да су се и млади помирили и приклонили неминовним процесима?

- Студенти су постали прагматични. Они памте још деведесете и видели су где нас је све одвело. Разумели су да им је диплома само шанса да оду у иностранство. И да би само изгубили време које би потрошили на сређивање овог друштва. Зато их општи јавни интерес и борба за њега не интересују. То је огроман проблем за једну земљу.

* Како онда одбранити српске институције - од парламента до универзитета - ако је

дијагноза тако црна?

- Ова држава је већ сада без иједне институције. Немамо ни судије, не зна се више да ли су изабрани, неизабрани, реизабрани... Немамо парламент, јер су посланици аутомати и најбоље би било да их има онолико колико је странака. Не постоји начин да посланик гласа као човек, а не као партијско дугме. Влада је експозитура странака. Не зна се да ли имамо парламентарни или председнички систем. Не знамо ни колико имамо полицију кад се сада хапсе њихови људи због побуне ЈСО. Немамо ништа. Под Милошевићем су бар постојали неки обриси тих институција, колико год да су оне штетне. Тада је бар постојала опозиција која сада не постоји.

* Где ћемо онда бити 2021. године када смо дошли до воде, деценију после великих демократских промена?

- Моја лична очекивања су да будем жива. А како ће да изгледа Србија стварно не знам. Нешто ће морати да се деси. Негде ћемо се ми ипак померити. Не знамо још како изгледа дно на које треба да паднемо, али кад га видимо мораћемо да устајемо.