КРАЈ рата донео је Нишлијама радост због слободе и престанка вишегодишње тортуре окупатора и његових сарадника, али не и престанак терора и забринутост за будућност. Још док су се улицама вила народна кола и ширила песма пролетера, почели су да се пуне постојећи логор на Црвеном крсту, Казнени завод (данас КП дом) и више затвора који су били смештени у подрумима већих нишких зграда.

Историчари процењују да је у 12, до данас евидентираних и лоцираних затвора и један логор, у том првом таласу, одмах по ослобођењу Ниша (14. октобра 1944. године) смештено од 6.000 до 7.000 људи, а да је око 1.000 њих убрзо ликвидирано. Међу заточенима, а касније углавном ликвидиранима, налазило се око 850 угледних нишких трговаца и индустријалаца. Ниш је у то време имао између 35.000 и 40.000 становника. Разлог њиховог хапшења била је - сарадња са окупатором.
Поуздане податке о броју ухапшених и ликвидираних готово је немогуће пронаћи. Историјски архив града располаже малим бројем докумената, али ни они не нуде комплетну слику. Нема много ни оних у чија се сећања истраживач може поуздати.
- Мртва уста не говоре - каже покушавајући да објасни садашњу ситуацију Петроније Стојановић Зоркин (80), човек који је због припадности тајној организацији „Подземни фронт краљевих војника у Југославији - против комунизма“ провео у затворима Удбе шест година и само чудом остао жив. - Црвени терор је био страшан. У мом селу и кући налазила се четничка команда и током рата партизани ту нису долазили. Они су били у Сићеву, док су села у мом крају Банцарево, Јелашница, Чукљеник, Горња и Доња Студена и друга била четничка. Међутим, кад је рат завршен, партизани су банули у село и одмах почели са хапшењима и ликвидацијама. Одводили су људе и они се никада нису враћали. Тачна места на којима су ликвидирани никоме нису позната. Ипак, касније смо сазнавали да је највише наших људи ликвидирано, без суђења, у селима Доњи Крупац и Церје. Занимљив је случај ликвидација у оближњој Белој Паланци. Тамо су људе стрељали, а онда читав простор поравнали и на том месту саградили фудбалски стадион.
На Департману за историју Филозофског факултета у Нишу речено нам је да о детаљима везаним за прве дане по ослобођењу Ниша није било радова наставника или сарадника.
У трагању за истином стигли смо само до двојице релативно млађих људи који су се на систематичан начин бавили истраживањем тог периода. Један од њих Бранислав Тикић, правник по професији, запослен у Ватрогасној бригади нишке полиције, објавио је септембра 2006. године, у листу за неговање традиција и очување баштине старог Ниша „Нишки весник“, текст под насловом „Суђење народним непријатељима, без правих доказа о кривици“, и то су прва сведочанства о том периоду. Други наш саговорник је знатно млађи човек, историчар по образовању, Александар Динчић (29).
- На основу вишегодишњег истраживања утврдио сам да је највише затвора било у центру града - каже Динчић. - Озна је имала три затвора - један је био затвор Специјалне полиције у Улици Књегиње Лјубице бр. 13, код бетонског моста, други се налазио у подруму тадашње Народне банке (данас зграда у којој је смештен градоначелник Ниша), а трећи у Лешјаниновој улици, тамо где је за време рата био Гестапо. Међутим, затвора је било још. У подруму Нисимове палате, Обреновићевој улици, налазио се затвор у који су довођени омладинци који су се одазвали четничкој мобилизацији. Кроз те подруме је прошло од 300 до 400 омладинаца. Највећи број касније је насилно мобилисан и отеран на Сремски фронт. Они који су остали - стрељани су до краја октобра 1944.
Први затвор који је радио по уласку партизана у град, налазио се у дворишту Среског суда, у згради где се данас налази „Земљишно књижно одељење“. Ћелије су биле у подруму. Овде су заточене најугледније Нишлије: трговци, индустријалци, професори, занатлије, лекари... За затвор је коришћена и зграда Народне библиотеке, док се затвор Команде града налазио у згради Бановине, данас седишту Универзитета. Војни затвор био је смештен у Караджићевој улици бр. 1. Од децембра 1944. године радио је и затвор у некадашњим магацинима коњичке касарне, где је за време рата био немачки концентрациони логор на Црвеном крсту. Једини комунистички логор био је у Медошевцу код Ниша, на месту данашњег аеродорома. Слабо је чуван, па је неколицини ухапшених успело да побегну.
- Прве рације почеле су 15. октобра, дан по ослобођењу Ниша - каже Александар Динчић. - Велики број антикомуниста успео је да се прикрије и избегне хапшење. Међутим, Команда града дошла је на идеју да изда плакате - јавна саопштења, којима је позвала све учеснике непријатељских формација да са јаве Команди. У супротном, чека их смртна казна. На тај начин преварени су и ухапшени многи официри, подофицири и идеолошки непријатељи. Прва партизанска жртва био је жандармеријски наредник Ранђел Стоичић, из села Берчинац у Јабланици. Он је погубљен 17. октобра. Већ тада почела су масовна стрељања оних који су се одазвали позиву Команде града. На простору иза данашњег КП дома, на путу ка Поповцу, стрељана је група од 60 официра! То је прва масовна гробница! Ту су стрељани и припадници Ђачког батаљона Чегарског корпуса, највише гимназијалци и ученици средњих школа који су тамновали у Нисимовој палати. Стрељања је било и на брду Бубањ. Ту су Немци током рата стрељали партизане и њихове симпатизере. Као место за укоп коришћен је простор где су савезничке бомбе остављале дубоке кратере након бомбардовања немачке противавионске артиљерије која се налазила мало даље од данашњег споменика - Три песнице. Локације за стрељање биле су и игралиште Тениског клуба „Раднички“, у рову иза Тврђаве и брдо изнад Нишке бање.
Сам талас ликвидација без пресуда, према речима Александра Динчића, имао је два дела. До краја октобра 1944. године егзекуције је вршила војска, а од почетка новембра, па до 20. фебруара 1945. године Озна.
- Званичних плаката о стрељањима није било, нити их се ико од сведока тог времена сећа - каже Динчић. - Локални гласник Народног фронта у граду „Народни лист“, објавио је саопштење Војног суда с краја децембра 1944. године да су по пресуди стрељани: Јован Чемерикић, директор Нишке гимназије и председник нишке општине - припадник покрета ЗБОР, Вера Вировац, тумач у Гестапоу, и група сељака из Црнољевице, оптужени да су издали народног хероја Васу Албанца. Иако су егзекуције извршене 9. децембра, објава је стигла тек 11 дана касније. У међувремену, Озна је стрељала без суђења.
Историчар Александар Динчић тврди да је у периоду од 1944. до 1950. године у Нишу конфисковано преко 400 објеката, кућа и других објеката, а да је ликвидирано око 800 идеолошких противника, као и 50 окривљених који су за време рата били у редовима или служби окупатора.
- Број ликвидираних може бити и већи - каже Динчић. - Недостају подаци и сведочанства о егзекуцијама које су у граду вршили припадници Кноја. Овоме се мора додати и неколико стотина оних који су животе изгубили због немогућих затворских услова, због последица тортуре и они који су убијени из чисте обести. Неопојане гробнице постоје и по нишким селима, по утринама, које се нису смеле обележавати. У Малчи су стрељани припадници градске страже који су после краљевог говора отишли код партизана. На месту званом Забрце у Каменици, постоји гробница где су партизани за време рата убијали припаднике четничке команде среза Нишког. У Горњој Топоници код Ниша четнике су стрељали и Немци током рата, а после њих и партизани. У селу Кравље, на месту Недељана, било је масовног стрељања. У Церју такође.
Наш саговорник истиче да ни на једном од ових стратишта не постоје никакве ознаке онога шта се ту дешавало.

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ
БЕЗ ИМПРОВИЗАЦИЈЕ
ВЛАДИКА нишки, господин Иринеј, наглашава, за „Новости“, да би део истине о ликвидацијама после Другог светског рата могао да се сазна из црквених књига у којим су евидентирани подаци о лицима која су умрла непосредно после ослобођења земље. - Нажалост, те књиге су нам 1947. године одузете и никада нам нису враћене, упркос нашим захтевима - тврди владика Иринеј. - Нисам Нишлија, па због тога нисам погодан саговорник на тему о послератним злочинима. Међутим, оно што поуздано знам јесте чињеница да нико код нас није долазио са жељом да извршимо било какав обред на местима на којима су обављене масовне ликвидације. Мислим да је сазнавање праве истине о тим догађајима потребно, али да се то мора урадити темељно, без импровизације.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, ПЕСНИК
ЛИШЕНИ ЖИВОТА И СМРТИ


БЕЗДАН грађанског рата може се видети и по томе што унапред знамо не само ко ће говорити, а ко ћутати, него и шта ће ко одговорити на питање: да ли треба коначно да се открију гробнице побијених у Другом светском рату. Ни 60 година није било довољно да изађемо из тог бездана на ону висину на којој се такво питање и не поставља.
Два покрета отпора су законом изједначена. Вођа једног, има гроб који заузима око 16 хектара земље у центру Београда. Вођа другог покрета отпора, кога је убио овај вођа, гроба нема.
Меморијални центар ЈБТ посетило је до сада 18 милиона ходочасника, а Опленац, на коме је сахрањена цела династија Карађорђевића, 18 пута мање. Остављам читаоцима да сами коментаришу овај податак...
Није само вођа поражене стране остао без гроба, него гроба нема нико од његових команданата и војника. Уз спискове побијених које објављујете, можете слободно објавити да нико од њих нема гроб. И та прекогробна правда траје до данашњег дана.
Истрага мртваца у миру, можда је и већи грех од злочина почињених у рату.
Морало-политичка подобност није тражена само за посао него и за гроб. За гроб није довољно бити покојник него треба имати и нарочите заслуге.
То значи да противници нису само лишавани живота него и смрти. И не верујем да тај грандиозан пројекат није имао свог аутора.
Разлог би могао бити у томе да онај ко нема гроба, није ни живео, а ко није живео, не може бити ни мртав, а није мртав јер га није нико ни убио.
Имамо римско, турско, аустроугарско, немачко, италијанско... војно гробље, али нигде нема гробља Југословенске војске у отаджбини.
Кажу да је из многих стратишта изникла трава, да су људи све већ заборавили, а да само стока на тим местима понекад неће да пасе... Изгледа да ни земља не може да се смири док се тај дуг не одужи.
Ако ЕУ постави услов да у европску заједницу неће примити чланицу чији градови леже на масовним гробницама, можда има наде и за Србију и за вашу племениту акцију.

РАДОЈЕ КОСТИЋ, ИСТОРИЧАР
КАО ДА У СРБИЈИ НИЈЕ БИЛО КОЛАБОРАЦИЈЕ


ПОЗНАТИ историчар мр Радоје Костић, дугогодишњи директор Историјског архива у Нишу, сада пензионер сматра да се претерује са рехабилитацијама оних који су евидентно починили злодела током Другог светског рата.
- Настави ли се овим темпом, Србија ће бити једина земља на свету у којој није било колаборације са непријатељем - каже Костић. - То је прави српски парадокс. Французи су због сарадње са Немцима осудили свог генерала Патена, човека чије су заслуге изузетне у Првом светском рату и на крај памети им није да га ослобађају одговорности, а Срби покушавају да све избришу. Неће ме зачудити ако ускоро стигну и захтеви за рехабилитацију Недића и Лјотића. Добро је знано да историју пишу победници. Тако је одувек било. Данас бисмо да то променимо, па да губитници пишу нову историју. Несумњиво је да је по окончању Другог светског рата било злочина који су починили партизани. Немам ништа против да се та места обележе. Али, претерује се са бројем жртава. Ја данас живим у Прокупљу. Овде се говори о неколико хиљада стрељаних после рата, а при том се заборавља да је у то време Прокупље имало нешто мање од 6.000 становника. Да су приче о тим стрељањима тачне, град би био избрисан са мапе. Због тога што у свему што се данас говори и пише има много импровизације, мислим да би посао око утврђивања броја жртава требало препустити историчарима, младим, неоптерећеним људима, који уз помоћ научних метода могу да дођу до праве истине. Такође, подсећам да је после Првог светског рата нова нишка власт хапсила најугледније Нишлије због сарадње са бугарским окупаторима. Та чињеница је довољна да се разуме да је и после Другог светског рата морало бити хапшења сарадника окупатора.

РЕАГОВАНЈА И ПОЛЕМИКЕ

ЗОРАН ЖИВКОВИЋ, БИВШИ ПРЕМИЈЕР СРБИЈЕ
ЗА ЗДРАВУ БУДУЋНОСТ


ТАЈНЕ гробнице и имена жртава комунистичког терора никако не смеју да буду државна или војна тајна. Нема оправдања за егзекуције људи без суђења нити за стрељање после збрзаних поступака пред преким судовима или идеолошким комисијама.
Није спорно да партизани имају највише заслуга у ослобођењу наше земље али им то није могло дати за право да врше злочине после рата.
Прошлост мора да буде чиста да би будућност била здрава. Све треба да се осветли ваљано и темељно, на чињеничним основама.

СОНЈА БИСЕРКО, ПРЕДСЕДНИЦА ХЕЛСИНШКОГ ОДБОРА
ЛОВ У МУТНОМ


- СВАКИ човек треба да има своје гробно место, али ову тему многи злоупотребљавају како би изједначили жртве фашизма и антифашизма. Није добро што се лицитира, спекулише и претерује за бројем жртава. Не ваља да се сада, на овој причи, лови у мутном и да се штите идеолози фашизма.

ЗОРАН ИВОШЕВИЋ, БИВШИ СУДИЈА ВРХОВНОГ СУДА
ИСТОРИЈСКА МИСИЈА


ИНИЦИЈАТИВА „Вечерњих новости“ је веома значајна и долази у прави час. Сваки човек и божји створ заслужује да буде сахрањен. То је свачије природно право, и праведника и грешника.
Историјски, нужно је да се сазна истина. Да се одговори на питање, да ли су жртве страдале као злочинци или као невини људи?
Мора се знати, да ли је тим људима суђено или не. Ако није, они су невини. Свако погубљење је злочин ако је без пресуде. То се некад називало „умро је у присуству власти...“
Ако је стрељанима суђено и постоји правосудна пресуда, узима се да су криви, али и то се може променити у поступку за рехабилитацију.
Али, и осуђеници на смрт имају право на своје гробно место. И највећим светским злочинцима који су убијени на основу правоснажне пресуде, знају се гробови.
Потребно је утврдити, затим, колико жртава има и где су тачно сахрањене.
Апсолутно подржавам вашу велику мисију јер одговори на питања која постављате недостају и историји и нама самима. Пошто имате акцију „Најплеменитији подвиг“, имате право и на истраживање оног што је антитеза подвигу.