Дуго је већ јавност у Србији збуњена које националне хероје треба, а које никако "не сме" да прославља. Свако време исписивало је по једну нову, другачију страницу историје, која нам је, неретко, откривала да су се под капом јунака сакрили и они који то нису били, бар не у тој мери. С друге стране, стилизовано историјско сећање учинило је да поједини прави хероји ратова неправедно буду прећутани и маргинализовани.
Да ли би војвода Живојин Мишић био победник Колубарске битке да су Бугари само два сата раније срушили мост код Валандова, да ли би Бошко Буха био слављен да је, уместо на партизански одред у Мачви, негде у Поцерини наишао на четнике? Др Миле Бјелајац, научни саветник Института за новију историју Србије, објашњава:
- Део научника у сваком времену учествовао је у креирању селективног сећања, у произвођењу идентитета, било националних или идеолошких, бранећи их од сваке критике. То је разлог зашто смо и ми каснили у рационалном преиспитивању наше прошлости. Свако потписује своју слику за историју и није на нама историчарима да поправљамо, полирамо и прећуткујемо.
Дешавало се, како наводи др Бјелајац, да се политички пројекат који је победио оправдава на костима хиљада невиних жртава, па се јављала потреба да се произведу нови легитимитети нових заједница, или нове идеологије:
- Са становишта приче о херојима и кукавицама, о дефетистима и наднаравним ликовима који све побеђују, историја је прикрила неке друге, праве јунаке из истог времена или ранијег периода. Тако је прећутана читава једна плејада хероја из априлског рата, па се споменик ваздухопловцима у Београду подиже 50 година после њиховог јуначког страдања, да свега два официра из морнаричког рата буду проглашени херојима, и то тек после 20 година - прича наш саговорник.
Према његовим речима, и Први и Други светски рат имали су своје истинске хероје, али и оне који су, по неком рангу, политичком положају или, како би се данас рекло, "по неком кључу", добијали та висока признања:
- Имамо праве носиоце Карађорђеве звезде са мачевима, а имамо и оне који су, као "пријатељи", долазили на те спискове. Др Бјелајац подсећа да су међу њима армијски генерали Милош Јовановић и Јосиф Костић можда лично храбри, али у тим тренуцима са нескривеном слабошћу, недовољно спремни да изврше дужност:
Наш саговорник открива да је било много истинских хероја, за које историја мање зна и о које се кадровска политика после рата огрешила:
- Та светла баштина отишла је готово у неповрат. То је грешка генерације која је водила државу после 1945. године. Тако се десило да је, из идеолошких разлога, културолошког кода или опортунизма, у једном времену поштован један политички коректан говор, у другом времену други, па се у име политичке будућности морало много тога прећутати - каже др Бјелајац.
Као најсликовитији пример др Бјелајац наводи злочине почињене 1914. године у Мачви и Подрињу, нарочито у време окупације 1916-1918, који се не помињу ни у војним институцијама, ни у уджбеницима.
- Постоји информација да је, на примедбу бугарског министра иностраних послова, Милошевић директно интервенисао да се из српских уджбеника за историју избаце текстови који говоре о бугарским злочинима у Првом светском рату - каже др Бјелајац.
Политички коректан говор се, према речима нашег саговорника, наметнуо после 1945, али и после 2000. године: - Све оно што су поштене патриоте и српски официри учинили у одбрани своје земље, у незавидним околностима 1999. године, потиснуто је у заборав. С друге стране, режим је, нарочито после Кумановског споразума, готово до неукуса претеривао са парадама, промоцијама и одликовањима. Увек сам се чудио и замерао официрима који су, док су колоне избеглица ишле са Косова, обукли свечану униформу и постројили се у Центру "Сава" да приме одликовања.

ТИТО И ДРАЖА
ИСТОРИЈА је потврдила да талентовани војници имају природни ауторитет и постају истински хероји, ма шта се о њима пропагандно говорило и мислило, сматра др Бјелајац. Иако су грешили, и данас имају ореол великих војника и патриота. То је случај и са Дражом Михаиловићем, који је одбио да се повинује капитулацији, веровао је у наставак отпора, али све оно што му се касније дешавало допринело је умањењу његове војничке харизме.
- Нјегово политичко несналажење и самовоља његових команданата довели су до његовог војног и политичког пораза, али не треба заборавити да је био довољно храбар да не поверује у победу Немаца, довољно тврдоглав и одлучан да им се супротстави - каже наш саговорник. - Имамо и ону трагичну интерпретацију да се он и његови саборци изједначавају са онима који су били синоним за издају априла 1941. године. То су неки наши, не само идеолошки, него и ментални проблеми. С друге стране, тајни живот врховног команданта почео је да се разоткрива тек осамдесетих година.