Тастер под мантијом (2)

ИВАН Бешлић, аутор књиге “Чувари Југославије - Сарадници удбе у БиХ” тврди да је из сва три народа који чине већину у БиХ - највише сарадника удбе било из верских организација. Фратри, ходже и попови били су, како сведочи Бешлићева документација, поуздани доушници. У њиховим досијеима пише да је већина на сарадњу пристала добровољно, а да ли је заиста било тако, тешко је проверити.
Од 362 сарадника, чија су имена обелодањена у овој књизи налазе се имена чак 43 свештеника, ученика Богословије, црквена службеника, па чак и једна калуђерица. Без икакве селекције и цензуре набројаћемо њихова имена, по реду који је аутор приредио у књизи и за које тврди да су били сарадници удбе.

ШПИЈУНИРАЛИ И САНУ
ПРВО се помиње име некадашњег владике бањалучке епархије Андреја Фрушчића, псеудоним “Тимок”, рођеног у селу Дивош код Сремске Митровице. Осим његове биографије у којој се каже да је био професор веронауке у гимназији у Новом Саду, да је из овог града протеран за време владавине немачких и мађарских окупационих власти, као и да се декларисао као припадник четничког покрета Драже Михаиловића, а не наводи се делатност коју је обрађивао.
Бешлић, затим, помиње свештеника из Босанског Новог, Славка Гаковића, чије је конспиративно име било “Јабланица”. За њега се каже да потиче из породице одане Народноослободилачкој борби и да се увек понашао у складу са “нашим позитивним прописима”. Службу државне безбедности обавештавао је о активностима Српске академије наука и уметности на подручју на којем је радио, а које се тиче снимања стања страдања српског становништва и објеката СПЦ за време Независне државе Хрватске.
Монахиња Спасенија, једина је калуђерица СПЦ, за коју Бешлић тврди да је била сарадница удбе. Право име ове жене је Славојка Илић (“Слава”). Рођена је у Доњем Вакуфу, а живи у Бањалуци. У овој књизи пише да је СДБ-у давала - корисне информације. Док је био студент Богословије Зоран Иванић - “Иван” из Горњих Бранешаца код Челића водио се као сарадник Центра СДБ Бања Лука. НЈегов задатак је био да прати непријатељску делатност епископа Јефрема, Ратка Радујковића и остала кретања у СПЦ.

“ПИКОЛО” ПРАТИО АМФИЛОХИЈА
ВАСИЛИЈЕ Цвијановић - “Куле” из Церовице код Добоја, како пише у његовом досијеу, за новац је написао 23 редовне информације и 27 редовних депеша за Центар СДБ Добој. Касније је послат као свештеник СПЦ на службу у Валнут Крик у Калифорнији, одакле се још три пута јавио писмом, али је 1987. престао да се јавља оперативном раднику који је био задужен за њега.
Као сарадници наведени су и свештеник манастира “Озрен” у Босанском Петровом Селу Цвијан Параклис (псеудоним “Едо”), свештеник из Осјечана код Добоја Предраг Поповић (“Исидор”), свештеник из Дервенте Ратко Врачевић (“Немања”), свештеник из Штрпца Добрислав Поповић (“Прибој”), парох из Невесиња Радомир Брењо (“Зенон”), свештеник из ЛЈубиња Велимир Брењо (“Озрен”), свештеник из Стоца Богољуб Цанић (“Прокопије”), свештеник из Требиња Арсеније Чоровић (“Огњен”), свештеник из села Аватовац Иван Гргур (“Тихи”), парох из Кифиног Села код Невесиња Костадин Шиповац (“Митар”), свештеник запослен у Црвеном крсту Крстан Бјељац (“Фауст”)...
Парох долачке парохије из Сарајева Војислав Чаркић, чији је псеудоним био “Пиколо” је, како пише у његовом досијеу, искористио своје пријатељство са Атанасијем Јефтићем, Амфилохијем Радовићем и Иринејом Буловићем да СДБ-у да податке о њиховој групи “Јустиноваца” - “зилота”. У Бешлићевој књизи пише да је “Пиколо” изнео податке о непријатељској делатности својих колега Драгомира Убипариповића, Перише Вранића, Васе Рајка, Момира Вуковића, Неђе Јањића, Владислава Митровића...
Ангажован је и секретар Православне црквене општине у Сарајеву Периша Вранић, под псеудонимом “Балтазар”. Шифра “Константин” била је власништво Стевана Гачића који је службовао у Дубници код Калесије. НЈегов задатак је био да извештава о српском национализму. Сарадник СДБ био је и Ратко Гатаревић, чији је први псеудоним “Данило” промењен у “Елизе”, родом је из Брезика код Брчког. Контакт са службом почео је док је био ученик Богословије у Сремским Карловцима.

“ОЛИМП” ИЗБЕГАВАО САРАДНЈУ
ИЗА псеудонима “Олимп” крио се свештеник из Славонског Кобаша Слободан Јовић. Он је брзо избрисан са листе сарадника јер је избегавао сарадњу. Међутим, ђакон из Тузле ЛЈубомир Качавенда - “Пабло” оцењен је као поуздан сарадник, а основ за сарадњу је био што је удба о њему поседовала компромитујући материјал. Ако је веровати Бешлићевим подацима, Митар Крсмановић, свештеник из Факовића код Братунца је под псеудонимом “Дечани” за центар СДБ Тузла прикупио толико података да су сачињене четири депеше и шест службених забелешки о делатности Василија Качавенде. Конспиративно име “Кармен” имао је свештеник из Мачковца Драгомир Лазаревић. Контакт са тузланским центром удбе одржавали су и службеник у парохијској кући у Јањи Перо Мађаревић (“Вања”) и богослов Ђокан Мајсторовић из Лукића код Власенице.
Свештеник из Загона код Бијељине Радо Марковић имао је псеудоним “Доситеј”, тадашњи ученик петог разреда Богословије (1987. године), Жарко Мијатовић из Тузле био је “Мирон”, а свештеник из Мачковца код Лопара Недељко Митровић звао се “Живорад”. Свештеник из Бијеле код Брчког Миливој Ненић одазивао се на конспиративно име “Подгора”, свештеник из Кртова код Лукавца Борислав Петровић на “Загора”, а њихов колега из Тумара Душко Видовић на “Ралф”.
Захваљујући компромитујућем материјалу који је о њему поседовала удба на сарадњу је присиљен свештеник из Завидовића Ратко Поповић - “Светислав”. Колико је убедљив био тај материјал говори и податак да у досијеу пише да је “Светислав” био веома поуздан доушник. На крају списка сарадника је парох из Доњег Вакуфа Војин Трнинић, чији је псеудоним био “Ђакон”.

ЦИНКАРИО КОЛЕГЕ
НА списку је и пензионисани свештеник из Лакташа Веселко ЛЈубојевић - “Сан”. Он је имао исти задатак као и студент Иванић. У његовом досијеу пише да је својевремено дао изјаву којом указује на непријатељску делатност епископа Јефрема. Вељко Стојановић - “Влатко” из Влатковића код Скендер Вакуфа, крајем деведесетих, док је био студент Богословије у Београду, са СДБ Бања Лука контактирао је поводом непријатељске делатности његовог колеге из генерације Невенка Поповића.
За свештеника из Пријања код Гламоча који је службовао у Врлици (Хрватска) Симу ЛЈубоју - “Динару” каже се да је у контакт са удбом дошао због патриотизма. Међу сарадницима био је и свештеник Будимир Анђелић - “Трифко” из Церовице код Добоја, који је службовао у Трсту, а касније у Канзас Ситију у САД.

“ЈАВКЕ” И “ТАЈНИЦИ”
СВЕШТЕНИК из Лијешћа код Босанског Брода Славко Касиповић, чији је псеудоним био “Јозеф” имао је задатак да прати активности лица која иступају са позиција екстремног српског национализма. Конспиративно име “Миха” било је власништво Милана Пејкановића свештеника из Вукосаваца, који је службовао у Горњој Слатини код Босанског Шамца. Од 1980. до 1990. године пратио је делатности “екстремног српског клера и националиста”, а с њим су усавршени системи одржавања везе путем “јавке” и “тајника”.

ВРБОВАН ЗБОГ КОЦКЕ
СВЕШТЕНИК на Нишићима код Сарајева Цвијан Голубовић (“Бор”), како пише у овој књизи, савесно је подносио извештаје о активностима митрополита Митровића и свештеницима Станку Боснићу, Драгомиру Убипариповићу и Недељку Поповићу. О активностима својих колега извештавао је и свештеник соколачке парохије Гојко ЛЈубинац (“Рашка”). О свештенику парохије Рогатица Бранету Мандићу (“Економисту”) пише да воли картање и новац. Ангажован је на основу компромитујућег материјала.