БЕОГРАД (Бета) - Министар правде Србије Зоран Стојковић изјавио је да је “до сада” главна препрека суђењима за ратне злочине у земљи било “одсуство жеље” домаћег тужилаштва за ту врсту злочина да “покреће поступке”.
- Изгледа да им је лакше било да пошаљемо тамо људе него да се овде покрену поступци, рекао је Стојковић новинарима у Центру “Сава”, у паузи јавне расправе о радној верзији Закона о програму заштите учесника у кривичном поступку.
- Крајње је време да се почне с тим, рекао је Стојковић - Ако смо изабрали тужиоца за ратне злочине онда нека изволе, па нека овде покрећу поступке и дижу оптужнице, и видећете да можемо да судимо за ратне злочине.
Стојковић сматра да је претходна власт требала “активније” да ради на самосталном утуживању ратних злочина, и као пример поменуо Хрватску, која је “(Мирку) Норцу судила сама”.
- Ми смо то требали да урадимо. Ми смо имали у суштини стално неку причу да ми нисмо способни, да код нас не може да се суди, па нам је лакше изручити људе. Ево, сад се показује да може, казао је он.
Главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте изјавила је прексиноћ да је Специјалном суду за ратне злочине предала први “врло значајан” предмет из надлежности Хашког суда, али није рекла на кога се он односи.
То јуче није могао да каже ни Стојковић. “Кад се предмет отвори - видеће се”, рекао је он, уз оцену да је Карла дел Понте “дефинитивно признала да ова земља уме и може да суди”.
Стојковић је, међутим, рекао да “не разуме” изјаву Карле дел Понте да је задовољна сарадњом правосудних органа у Србији са Хашким трибуналом.
Дел Понте се прекјуче врло похвално изразила о сарадњи Хашког трибунала са правосудним органима у Србији и изразила наду да ће наићи на једнак степен сарадње када у понедељак буде разговарала са званичницима СЦГ у Београду.

МЛАДИЋ
СтојковиЋ није умео да одговори на питање новинара да ли ће Карла дел Понте сутра са званичницима СЦГ разговарати о Ратку Младићу.
Тврдим да ми можемо све остале предмете да судимо - изјавио је Стојковић.


ГЕНЕРАЛ ПЕРИШИЋ
У ТО НЕ ВЕРУЈЕМ
БЕОГРАД - Бивши начелник Генералштаба ВЈ и лидер ПДС Момчило Перишић не верује да је тачна “незванична вест” по којој је Карла дел Понте у Београд донела оптужницу и против њега.
- Не верујем да постоји оптужница против мене, јер нисам урадио ништа што се коси са кодексом понашања официра - каже Перишић. - Мислим да је цела та прича производ антихашког лобија, који је увек бурно реаговао кад сам ја у питању. Сетите се да су овде готово организовано позивали на мој линч кад сам својевремено ишао у Хаг.
Упитан - ко конкретно стоји иза такве приче и како то да се од потенцијалног сведока сада говори о Перишићу као оптуженом - бивши начелник ГШ каже да би питање овог типа требало поставити онима који измишљају сличне “незваничне информације”.
О томе шта ће урадити у случају да је вест о оптужници тачна - Перишић није желео да говори.
Д. М. С.


ГЕНЕРАЛ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ НА БОЛОВАНјУ
УКИНУЛИ МУ ПРАТНјУ
Генерал Владимир Лазаревић је како “Новости” сазнају, још у активној служби Војске СЦГ, али је на боловању, односно лечењу, до краја године, на основу лекарског налаза конзилијума ВМА. Пре два дана укинуто му је све обезбеђење (пратиоци, возачи, кола), које му следује по војним правилима. Нјегови пратиоци и возачи су распоређени на нове дужности. Наравно да је у том случају у овим инцидентним временима, генерал принуђен да буде драстично селективан у комуникацији са јавношћу, па и недоступан за медије.


КРВАВИ ПИР “НАПОЛЕОНА СЛАВОНИЈЕ”
НОВИ САД - Када су хрватски Срби готово потпуно изгубили наду да ће трибунал у Хагу икада обратити пажњу на злочине Томислава Мерчепа над српским живљем у Вуковару и Пакрачкој пољани 1991. године, загребачки “Јутарњи лист” објавио је јуче вест да злогласни “славонски Наполеон” ипак није препуштен забораву.
Мерчеп (надимак добио због изразито ниског раста) је као командант Специјалних полицијских снага и функционер МУП-а Хрватске у лето 1991. спроводио терор над Србима, а то је било неколико месеци пре избијања оружаних сукоба у Вуковару.
У то време нестало је око стотину вуковарских Срба, а приближно исти број страдао је и у Пакрачкој пољани где је Мерчеп имао свој стожер.
Трибунал већ седам година има дебео досије на основу којег може да подигне оптужницу против Мерчепа. Најзаслужнији за то је београдски професор Војин Дабић који је са групом својих сарадника и хашких истражитеља 1996. и 1997. године истраживао страдања вуковарских и пакрачких Срба.
Истрага је спроведена на основу договора професора Дабића, тада председника Српског информационог центра у Београду и Грахама Блуита, ондашњег заменика хашког тужиоца. Резултат је био - досије који је недвосмислено потврдио да Мерпеч сноси одговорност за масовне злочине и етничко чишћење Вуковара од српског становништва у пролеће и лето 1991. године.
- На ликвидацију Срба уочи ратних сукоба, коју је Мерчеп спроводио, Хаг не може да “зажмури” јер ти догађаји најбоље објашњавају генезу сукоба не само у Вуковару, него и на простору бивше СФРЈ - рекао је јуче “Новостима” проф. Дабић.
На основу сведочења више од 600 Срба, али и Хрвата, Дабић и сарадници дошли су до података да су припадници хрватских оружаних формација, као и лично Мерчепово обезбеђење, у Вуковару од 3. маја до 14. септембра 1991. године ухапсили више од 100 Срба које су потом мучили у подруму вуковарског Секретаријата народне одбране, просторијама клуба дизача тегова и кајакашког клуба “Дунав”.
Хапшени су млади и стари угледни Срби, али и они који су се изјашњавали као Југословени. Овакав избор жртава требало је да буде порука свим Србима да ниједан не може да буде сигуран како баш он неће бити наредна жртва.
Многи од ухапшеника су нестали. Појам “нестали” у Вуковару, док је Мерчеп био на челу Секретаријата народне одбране, био је синоним за - убијени. Нјихова тела вађена су касније из Дунава. На Медицинском факултету у Новом Саду 1991. године обдуцирано је неколико десетина НН лешева извађених из Дунава.
Дунав је тих месеци био масовна гробница убијених Срба. Једно од најпотреснијих сведочанстава говори о страдању Зорана Филиповића (22), у вуковарском насељу Лужац. Према подацима порф. Дабића, Филиповића су 25. јула 1991. године, без икаквог повода, Мерчепови људи зауставили док је колима возио ка центру. Одвели су га у једну кућу и ту мучили. Нјегово тело извађено је из Дунава 1. августа 1991. године код места Сусек. Утврђено је да је убијен хицем у главу.
Лешеви су бацани и у рибњаке, а у неколико случајева су спаљивани или затрпавани у масовне необележене гробнице, да би злочинци заметнули трагове. На сличан монструозан начин убијени су или су нестали: Саво Дамњановић (31), Славко Миодраг, Владо Скеледжија, Бранко Мирјанић, Младен Мркић, Славко Драгишић, Богдан Богдановић, Жељко Пајић, Обрад Драча, Миодраг Нађ, Миленко Ђуричић, Лјубан Вучинић...
Неподношљива психоза подстицана свакодневним претњама и крицима мучених у подрумима, нагнала је велики број вуковарских Срба да побегне на другу обалу Дунава. Они који су то учинили до 30. јуна - спасли су се.
Када су нападом хрватских оружаних формација на касарну ЈНА 14. септембра 1991. године започеле жестоке борбе око Вуковара, ни Срби ни Хрвати више нису могли да напусте град. Положај Срба, притом, био је знатно тежи, јер су их хрватски војници кажњавали за “агресију ЈНА”, хапсили, мучили и убијали у склоништима или на кућним праговима. Све до 18. новембра када је, по српској верзији, Вуковар ослобођен, а по хрватској “окупиран”.

УЗАЛУД ПИСМО ТУЂМАНУ
О СТРАХОТАМА које су чињене Србима под заповедништвом Мерчепа сведочи и писмо које је Марин Видић-Били, повереник за Вуковар, упутио свом председнику Фрањи Туђману 18. августа 1991. године, и у којем га упозорава да “Мерчеп, окружен људима сумњивог морала, упада у приватне станове Срба, пљачка, насилно приводи и убија грађане”.
“То је резултирало опћом психозом страха међу хрватским и српским пучанством, и масовним бијегом из града” - писао је Видић.
Видићево писмо, није, међутим, гануло Туђмана. Мерчеп и Бранимир Главаш и даље су наоружавали хрватске цивиле за коначан обрачун са Србима.

АРТМАН: НЕМА ОПТУЖНИЦЕ
ХРВАТСКИ радио Загреб је објавио вест да је “Јутарњи лист” известио како је Хашки суд подигао оптужницу против Томислава Мерчепа и одмах додао да је “портпарол Хашког тужилаштва Флоренс Артман ту вест демантовала и изјавила да против Мерчепа у Хашком суду нема оптужнице”.Н. К.
Јованка СИМИЋ