НИ после 24 године правди нису приведени починиоци стравичног злочина крајем маја 1995. на озренској коти Подцјелово, над 56 припадника Прњаворске лаке бригаде ВРС, углавном рањених и заробљених, које су под командом Сакиба Махмуљина починили припадници тзв. Армије БиХ Трећег (зеничког) корпуса, те домаћи и страни муџахедини. У Сарајеву је пред судом БиХ у току процес против Сакиба Махмуqина, познатог као човека од посебног поверења Алије Изетбеговића и муџахедина. Тужилаштво БиХ, међутим, у оптужници против Махмуљина изоставило је, тачније уопште није уврстило мајски масакр Зеничког корпуса. Главнокомандујући муслиманске војске, Расим Делић, у хашком процесу осуђен је пре пар година на трогодишњу казну робије, због злочина које су починили муџахедини. Међутим, у овом случају рука смрти била је бржа од руке правде. Делић је убрзо преминуо, али је првостепена пресуда аутоматски постала правоснажна.


У Удружењу ратних заробљеника “Вијенац, Возућа и остали” су уверени да је тужилаштво суду презентовало довољно доказа који сведоче да су Алијином генералу руке крваве до рамена, сасвим довољне за најстрожу казну. Међутим, изостављање из оптужнице једног од највећих злочина на простору бивше Југославије је скандалозно и својеврсно ругање правди.


- Та муслиманска офанзива је остала као један од најкрвавијих преседана у досадашњим ратовима, да нико од 56 несталих није остао, тачније размењен жив. А, тужилаштву је било довољно само да прегледа филм Прес службе Одреда Ел Муџахида. На филму се, сем одсечених глава и измасакрираних тела, јасно виде и живи, заробљени припадници Прњаворске брИгаде. И после 24 године многима од њих је заметен сваки траг, док је већина ексхумираних пронађена са жицом везаних ногу, без глава или других делова тела, истичу у Удружењу, које је недавно покренуло иницијативу о форимирању комисије за утврђивање злочина над Србима на подручју Возуће и Озрена.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СВЕДОК ТУЖИЛАШТВА ИЗЈАВИО: „Арапин ми нудио да закољем Србина“

Дуго се веревало да нико није преживео мајски масакр, све до 9. јануара 1996. Када се на размени код Санског Моста није појавио Вељко Грујић (67). Он је, после 13 дана тумарања и лутања, заробљен у дубини непријатељске територије. У несрећи имао је среће, јер су се домаћи и страни муџахедини већ били повукли, па су га заробили завидовићки Територијалци. Пре тога, осташи без муниције, три дана је са дрвета гледао зло.



- Муџахедини су “чистили” терен, а ја сам буквално за пола корака успео да се, неопажен, склоним у крошњу великог дрвета. И данас имам ноћне море од тог муџахединског оргијања над заробљеним Србима. Трећег дана су на тракторе товарили рањене и мртве, присећа се Вељко.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СУЂЕЊЕ САКИБУ МАХМУЉИНУ: Носили одсечене српске главе


У мору трагичних судбина, посебно је дирљива и чемерна она прњаворске породице Сандић. Мајка Милена Сандић(60) је, тог кобног јуна 1992, вољом светских моћника, изгубила тек рођено чедо, којем није стигла ни име да да. Била је то једна од 12 бањалучких беба “звездица”, које су постале део српске трагичне историје у прошлом рату. Трагична судбина Сандића, који су један од симбола српског страдања, заокружена је три године касније, када се међу жртвама мајског масакра нашао и отац Радомир, припадник Војске ВРС.


Вељко Грујић


- Сазнали смо да је Радомир жив доспео у руке домаћим и страним муџахединима. Пронађен је и сахрањен 18 година по нестанку. Наша ћеркица му је била непреболна рана. Данас би наше дете имало 27 година, говори двоструким болом скрхана жена, чији су живот попут многих других живота загорчали неки људи “са стране” који су се у протеклом рату отворено и крваво сврстали на страну српских непријатеља.


ПОПНИ СЕ ГОРЕ!”


ВЕЉКО Грујић, једини који је преживео мајски масакр, ни дан-данас не може да докучи како му је успело да за длаку пред муџахединима се попне на дрво високо двадесетак метара. Присећа се да је пред гониоцима изустио: “Боже, не остављај ме!”

- И данас сам убеђен да сам “одозго” чуо речи: “Попни се горе!”, од Бога, од свог анђела чувара. Четвртог дана, кад се све стишало, одлучио сам да се спустим низ дрво, одједном сам осетио да не могу да ни да се помакнем. Тек тада сам схватио да сам опасачем везан за грану, казује за “Новости” Вељко Грујић.


КОРИДОР


УПРКОС великој муслиманској офанзиви српска војска је у мају 1995. године успела да очува једини коридор са Озрена према окруженим борцима и народу у Возући. Погинуло је више команданата Ел Муџахида, а рањени и заробqени српски борци су убијани маљевима, камама и моторним тестерама.