Саво Штрбац: Загреб чува крупне рибе

ИАКО је Спољнополитички комитет ЕП, на седници од 24. фебруара, убедљивом већином од 50:4, и званично одбио њихове амандмане на резолуцију о напретку Србије известиоца Дејвида Мекалистера, хрватски посланици прете да ће у свим институцијама ЕУ наставити да траже да Србија промени Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине.

Покушаће ово питање да ставе на дневни ред и пленарне седнице ЕП у марту. За Хрвате је пропис споран јер је њихов грађанин Вељко Марић осуђен у Србији због ратних злочина и служи казну у једном од њених затвора.

У питању су много веће "рибе" од Вељка Марића, међу којима су Шекс, Главаш, Мерчеп и недавно преминули Векић, који се са још 40 особа налазе на само једној оптужници Војног тужилаштва у Београду (Кр. бр. 152/92) из 1992. године, а коју је преузело Тужилаштво за ратне злочине Србије и 2011. доставило хрватском правосуђу ради уручења горе поменутима, пошто су у одсуству процесуирани. Управо је то испровоцирало Сабор да донесе Закон о ни штетности одређених правних аката ЈНА, бивше СФРЈ и Републике Србије.

Марић је колатерална штета управо поменутог закона зато што хрватско правосуђе већ неколико година не жели удовољити замолници српског правосуђа ради саслушања неколицине сведока у другом кривичном предмету против њега, бојећи се, по речима њихова министра правосуђа, да не направе преседан, по којем би признали универзалну надлежност српског правосуђа, а онда би се многи од пола милиона њихових ветерана могли наћи у Марићевој ситуацији.

Једна од мало крупнијих "риба" са већ поменуте оптужнице је и Томислав Јосић, актуелни председник Стожера за одбрану хрватског Вуковара од повратка ћирилице у тај град, који се огласио само дан након поменуте одлуке Спољнополитичког комитета ЕП и истог дана када је АИ објавио свој годишњи извештај за земље Западог Балкана, у којем критикује Хрватску и због ниске стопе истрага у процесуирању ратних злочина над Србима и због изричитог тражења забране употребе двојезичних табли у Вуковару од стране групе хрватских ветерана.

Зашто је оптужен Томислав Јосић?

Прескочићу две групне инкриминације, а задржаћу се на трећој коју је признао, а која гласи: "Дана 19. новембра 1991. године, у Улици Карла Маркса у Борову Насељу, кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба, на крајње безобзиран начин, лишио живота четворицу војника - припадника Романијског добровољачког одреда из састава ВП 3258 Нови Сад, чији идентитет није могао бити утврђен, који су тог дана заробљени, а тројица од њих и тешко рањени у борби која се водила у рејону Борова Насеља, тако што је, иако свестан чињенице да се радило о ратним заробљеницима, да су тројица од њих тешко рањени, да су разоружани и беспомоћни, пришао просторији у којој су се они налазили и хладнокрвно из своје аутоматске пушке отворио рафалну паљбу према њима наневши им више прострелних рана од којих су сва четворица умрли", што је оквалификовано као кривично дело ратног злочина против ратних заробљеника.

Јосића је 28. марта 1992. у просторијама КПД Сремска Митровица, испитивао истражни судија Војног суда у Београду, потпуковник Милорад Вукосав, у присуству његовог браниоца по службеној дужности, потпуковника Петра Вучура. Испитивање се вршило на околности из кривичне пријаве, а записник има непуних девет страница. Неколико дана касније, 23. априла, на истом месту, Јосића је испитивао исти истражни судија уз присуство браниоца Спасоја Писаревића.

У прва два догађаја Јосић пориче да је учинио та дела. Код трећег, у којем је он једини и оптужен, признаје дело уз навођење многих детаља. Признаје га зато што су га теретили и саборци: брат му Мирослав Јосић, Роберт Живковић, Марио Росандић и Жељко Мартиновић. Веома убедљиво и логично говори о мотиву убиства заробљених војника, а то је брига за оца, којег није могао пронаћи: "Једноставно речено, нисам у стању био да било шта размишљам, а осјећао сам и жалост, разочарење, бес и све то ме је довело до тога да убијем те војнике, што у другом току ствари не бих учинио".

Јосић је размењен у Неметину у августу 1992. године у великој групи ратних заробљеника са обе стране, којом приликом су Хрвати преузели и комплетне списе војног суда уз договор да ће наставити започете поступке пред својим правосуђем, што се није десило до данас.

Ратни злочини не застаревају, а универзална надлежност у српском закону обећава да ће и Јосићу и свим осталима починиоцима тих дела и над Србима и припадницима ЈНА бити кад тад суђено и да ће бити осуђени.