БАЊАЛУКА - Не знам шта ми Хрватска ставља на терет, да је нешто озбиљно, не би тако брзо била повучена такозвана црвена Интерполова потерница. Остављен је рок за жалбу БиХ, до 24. марта, централи Интерпола у Лиону, да се жали на предлог Хрватске за расписивање црвене међународне потернице. Миран сам и спокојан, јер на тло Хрватске моја нога није крочила, пошто сам, из Македоније, где сам био официр ЈНА, дошао у Главни штав ВРС у Црну Ријеку, код Хан Пијеска - започиње ексклузивни разговор за „Новости“, генерал пуковник ВРС у пензији Манојло Миловановић.

* Да ли ћете наредних дана напуштати Републику Српску?

- Не. Нећу чак ићи ни у Србију. Раније сам сазнао да ме потражују Хрвати, па сам се за сложену операцију одлучио да буде урађена у Бањалуци, а не на ВМА у Београду, где се, обично, као бивши официр ЈНА, и држављанин Србије, лечим и прегледам годинама. Ту сам где сам, опорављам се после операције.

* Ви сте, пред Трубуналом у Хагу, углавном сведочили и вештачили о догађајима, а не о људима појединачно. Где су се нашли Хрвати „прозваним“ да траже ваше процесуирање?

- Добро сам све изанализирао и схватио да је за њих, вероватно, проблем што сам, кроз своја сведочења и вештачења констатовао, врло аргументовано, да ако је неко у минулом рату био агресор, то је била држава Хрватска и њена војска.

* Насер Орић је, како чујемо, све до 2011. године слободно долазио у Србију, контакирао и пословао са својим пријатељима, међу којима су и они са којима је, некад, као милицонер радио?

НИСАМ НАИВАН * Ви сте члан Сената РС. Иза себе имате богато војно искуство у рату и миру, пошто сте били и министар одбране у Влади РС? .
- Страх је нешто што у мени не „станује“. Све што сам радио било је у духу земаљских и Божјих закона, правила и заповести. Дневна политика је чудо, али сигуран сам, то неће моћи да се мени „обије о леђа“. Нисам то залужио, а нисам никако наиван, што мој досадашњи живот и рад сведоче.

- И сам сам изненађен толиком пажњом медија у Србији за Орића, а слабом за ово што се мени догађа. Надам се да ће се тај однос променити. Зна се ко је шта био и где је био. Мој образ је чист као суза, то знају они који ме познају, моји ратни сарадници и пријатељи.

* Вас нема ни у причи око Сребренице из 1995. године, када су, како је цивилни и војни врх БиХ, са Алијом Изетбеговићем на челу признао, имали више наоружања и опреме него читава Армија БиХ 1993. године?

- Наравно да ме нема. У марту 1993. године, када смо војнички, по свим стандардима закона о обичаја ратовања, опколили Сребреницу, која никад није била демилитаризована, а морала је да буде да би у истинском смислу била заштићена зона, звао сам председника РС, др Радована Караџића и генерала Ратка Младића, команданта ВРС, и питао их шта даље да радим.

Младић је био за то да уђемо у Сребреницу, Караџић је био против. Рекао сам им, пошто су били у иностранству на некој мировној конференцији, да се наредног дана договоре. Нису се јавили, па сам се повукао из Сребренице и никада више нисам дошао у тај крај. У време операција код Гламоча, у лето 1995. године, које сам водио, молио сам и тражио помоћ три бригаде, али ми је речено да су заузете у источној Босни. Касније сам схватио где су биле ангажоване, а да сам добио ту помоћ, не би у Крајини, сигурно, било онако како је било.

Забрањено преузимање текста без одобрења Редакције.