УДАРЦИ, крици из соба, слике силовања... Славица Вуксановић (45) једна је од ретких која је преживила терор и мучење "гњиланске групе" ОВК, чијих је девет чланова ухапшено 26. децембра прошле године у Прешеву. Данас, ова Српкиња памтиће 23. јун 1999. године и четири најтежа дана у свом животу.

- Испред пекаре, у реду за хлеб, киднаповала су нас петорица Албанаца у црним униформама, са ознакама ОВК - каже Славица. - Извукли су нас из реда и на уста нам ставили селотејп. Угурали су нас у аутомобил и одвезли у зграду средњошколског интерната у насељу Гавран. Уз пут су нас ударали.
У интернату креће тортура. Уводили су Србе у разне собе како би им ставили до знања да је у њима још киднапованих Срба.
- По крицима и запомагањима схватили смо да је у згради било стотинак људи - наставља потресну исповест. - Јауци и позиви у помоћ, допирали су са свих страна. Нас две су потом одвели у неки мрачни подрум у ком је већ било доста мученика. Нас је највише тукла нека жена. Ударала нас је чизмама, палицама, чупала косу...
Преживела Српкиња наводи да је жена-монструм тражила да признају где су српска војска и полиција.
- После сваког питања, мучитељи, међу којима су били и киднапери, задавали би им још јаче ударце - додаје Славица. - После првог батинања одвели су нас у собе на другом спрату и везали за радијаторе. Потом су над њима онако, премлаћеним и унакаженим, припадници ОВК наставили да се иживљавају.
Све време ту је била жена у црној униформи ОВК. Стављала им је јастук на уста да се не чују крици и запомагања током силовања.
Срби у Гњилану и данас живе у страху. Од десет хиљада српских становника остало је њих свега стотинак. У мислима су им стално страхоте којим су били изложене наше комшије и рођаци. Кољачи, које траже власти Србије због отмице 159 Срба и убиства најмање њих 51 током 1999. године, слободно се шетају улицама Гњилана.
- Десетине људи свирепо је мучено у интернату - причају Срби из Гњилана. - Мислимо да је број жртава далеко већи, него што засад тврди српско Тужилаштво за ратне злочине.
Сунчица Пауновић (35), мајка троје малолетне деце, објашњава да су у интернату страдали њен муж Јовица и његов теча Драган Арсић. Присећа се да јој је муж тог 23. јуна 1999. године отишао са рођаком да продаје воће и поврће, али и да би им Албанци исплатили неки заостали дуг.
- Од тада им се губи сваки траг - каже Сунчица. - Нестанак смо пријавили америчким маринцима. Чак смо и Албанцима, да би нам открили место где се наводно налазе, дали сву уштеђевину од 15.000 марака. До данас, о њиховој судбини ништа нисмо сазнали.
Са тешким и мучним сазнањем да су њени најмилији погубљени на најсвирепији начин, живи и Цвета Нојкић (41). Терористи су убили њеног супруга Станка (33), свекра Благоја (60) и девера Бранка (30). Нјих су, 16. јануара 2000. године, недалеко од "административног прелаза" Мучибабе, на окрутан начин убили припадници "гњиланске групе".
- Пре него што су их убили, тукли су их гвозденим предметима, јер су им лобање биле разнете и једва су препознали њихова тела - причају познаници Нојкића. - На запомагања њих тројице нису реаговали ни амерички припадници Кфора.

ДЕТЕ ИЗБОЛИ НОЖЕМ
СЛАВИЦА Пауновић, као најдрастичнији случај у интернату, описује убиство детета и силовања трудне Српкиње.
- Из наручја видно измрцварене жене, један од припадника ОВК отргао је дете - објашњава Славица. - Један од њих је муњевитом брзином дете набо на оштрицу ножа. Све се десило у неколико секунди. Несрећна мајка успела је само да цикне, а већ у наредном тренутку док се њен јаук проламао просторијом, дете је било мртво. Другу жену, у поодмаклој трудноћи су силовали и над њом урликали од неког животињског задовољства.

УГРОЖЕНИ
БЕЗБЕДНОСТ Срба на овом подручју испод је сваког минимума и сведена је буквално на добру вољу Албанаца, који вероватно сада осећају потребу да пред међународном заједницом покажу да овде ипак има Срба - истиче Драган Николић, начелник Косовско-поморавског округа.