Филмска критика: Патетично подсећање на партизанску митологију „Битке на Неретви“

Ко се још сећа "Битке за Неретву" Вељка Булајића памти овај филм као тријумф идеологије Тита и титоизма. Пре педесет година сјатио се на премијери "Неретве" у Сарајеву још и читав Запад, оличен у копродуцентима овог филма, Италији (римски "Игор филм"), тадашњој Западној Немачкој ("Ајхберг") и још некима. Да не говоримо о Удруженим југословенскм продуцентима, којима је газдовао лично Броз са тада баснословним буџетом од најмање 71 милион долара, у шта није урачунато масовно учешће ЈНА ни девастирање мостова и путева по херцеговачком кршу, ни око 2.000 црногорских статиста, којима је Булајић наложио да пусте браде не би ли дочарали праве "ђикане" Павла Ђуришића, па им после ништа није платио ("Не треба, испјевасмо се!")...

Цела једна милионска земља, од пионира до највољенијег Маршала стајала је као стена иза ове колосалне копродукције, а њена премијера у ганц новој "Скендерији", отвореној за ову прилику, била национални догађај тадашње СФРЈ. Зато и не чуди што је "Сарајевски филмски центар" организатор ове манифестације усред српске престонице, новембра 2019, али веома чуди присуство Југословенске кинотеке и Културног центра Београда, који се у целини алиментирају средствима српских пореских обвезника. Шта имају ти обвезници са свечаним обележавањем ноторне Титове идеолошке опсене и масног залогаја не само "филмског велепосједника" Вељка Булајића (како га је описао најбољи послератни филмски критичар Вицко Распор), него и целе једне авнојевске котерије - није сасвим јасно.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Уметност фотографије: Премијера „Битке на Неретви“ окупила светске и југословенске звезде

Добро, била је то највећа дотадашња филмска продукција у жанру "партизанског филма" и његов готово идеални образац, доведена је за астрономске хонораре невиђена екипа светских филмских звезда, ватромет је био доиста величанствен. Да се подсећа на годишњицу такве једне масовне представе, или да се траже појединачне бравуре, као она Пинтерова на крају филма, са змијоликом колоном жена у лаганом извлачењу камере, још би се могло и разумети. Али не! Овде је у питању претенциозно и патетично и подсећање на велики историјски час наших народа и народности, који се изводи под геслом - молим вас слушајте: "Пут до слободе мора бити чист" (преузета партизанска парола из филма, коју избацује Лојзе Розман!), дакле шта друго до митологизација НОБ и то у свом најчистијем виду, уз појање партизанских хорова!

После пола века, о трошку овог народа и државе, опет је на делу Брозово идеолошко испирање мозга и то поводом његове личне велепромоције, која од критике и теорије није означена као историјски, него као псеудоисторијски филм! Целу "накнадну памет", која стоји у подлози ове ујдурме, измишљали су послератни комунистички фељтонисти и добро плаћени лиферанти монографија.

А пут до слободе, који је показивала Титова "Неретва", био је далеко од "чистог": од почетка до краја био је тај филм заснован на измишљотинама, на прећуткивању или извртању историјских чињеница о праведној и херојској борби нашег народа, да би се у први план изгурао култ личности Вође и његове генијалне војне замисли, која није постојала и која се није догодила. О томе се наука већ изјаснила, али идеологија неотитоизма, коју очигледно подржавају многи овдашњи кругови, и данас живи.