У ОДНОСИМА такозване Републике Косово и Србије све је више антагонизама, удаљавања на свим пољима, почев од политике, економије, све до културе. Изгледа да не постоји ниједна тачка у међусобним односима по којој имамо исти, или бар сличан став. Управо због тога, пажњу ми је привукла недавна вест да су се Срби и Албанци становници Шар-планине удружили у намери да не допусте инвеститорима да се, за потребе мини-хидроелектране, река са те планине гурне у цеви. У интервенцији Косовске полиције током скупа против изградње мини-хидроелектране у селу Доња Битина. код Штрпца, повређено је чак 20 особа, међу којима и деца. Али, каква се опасност надвила над нашом будућношћу, када су се у њеној одбрани ујединили Срби и Албанци?


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Дневник заблуда: Обрт са зградом Филхармоније прилика за „Град музике“


У Србији је планирана градња 856 мини-хидроцентрала. Нападнути смо од капитала који не преза ни од чега, па ни од тога да искористи све природне, економске, историјске, културне и традиционалне ресурсе, да их уништи, једноставно сатре, само ради профита. У томе, инвеститори имају подршку државе. Све ово, довело је до реакције становника, који се удружују и окупљају са циљем заустављања градње мини- хидроелектрана и рушења оних подигнутих супротно закону. Они протестима штите наше планине од усмеравања планинских водотокова из корита у цеви дуге невероватних 2.200 километара! Недостатак воде на планинама довешће до помора дивљих животиња, риба, птица, бројних врста планинског биља, доћи ће до пустошења ионако празних планинских села, једном речју, све живо у руралној Србији - биће затрто. Већ наредних година, постаћемо дословно мртва земља. Ово су схватили сви у свету - осим нас. Чак су Кина и Индија, донедавно препознате као земље које не поклањају пажњу заштити животне средине, решиле да исправе ову историјску грешку. У Кини је направљено 77.000 мини-хидроелектрана, али су и она и Индија увеле мораторијум на изградњу нових и почеле да руше оне до сада изграђене. Исти процес дешава се и у САД, где је до сада порушено више од 1.200 таквих постројења. У Европи је уклоњено 400 таквих објеката. А Србија, као потписница конвенција Уједињених нација о заштити животне средине и биодиверзитета, има обавезу да то и уради.

Ово је највећа и најтежа борба коју води народ Србије, а улог је - опстанак свега живог на овим територијама. Али, шта о томе каже архитектонско--урбанистичка струка? Занемарена, без свог министарства, остала је на покушајима малобројних идеалиста да прикрпе све оно разграђено протеклих деценија. Сведоци смо усамљених вапаја архитеката и урбаниста који указују на трагичне грешке у просторном планирању земље. Упркос противљењу народа и упозорењима струке, трагичне последице погрешне урбане политике не дотичу моћнике у трци за новцем. Нажалост, у току је процес трајног уништења животне средине у Србији.