ЦЕО Исток је мени личио, и остајем при том уверењу, на кућу покојника, а не покајника. Не жалимо ми наше тиране, нити диктаторе, нити оне који су они сатирали. Чини ми се да је цео Исток, а ми поготово, жалио свој сан, који се развејао. Кренули смо негде да бисмо на земљи успоставили рај, не бисмо ли оно златно руно које смо ми мислили да блиста на Западу некако навукли на своју кожу. Настало је дубоко разочарање, а нама изгубљенима и поломљенима није преостало ништа друго него да навучемо на себе своје рите, оно што је остало од живота и сна, које сам изједначио са црним руном.

Прочитајте још: САЈАМ КЊИГА: Читаоци траже све од Хандкеа

Овако је песник Гојко Ђого објаснио зашто је "руно" о коме пева црно. Бунтовног песника, који је страдао када су времена била вунена, у сали "Иво Андрић" портретисао је и пропитивао Никола Маринковић.

Прочитајте још:„НОВОСТИ“ НА САЈМУ: Непролазна магија "Српских љубави"

- У претходним књигама покушавао сам да разумем свет, а онда сам схватио, како су године протекле, да је дошло време да разумем себе - казао је Ђого. - У "Клупку" сам отварао сва питања која постављам пред самим собом, не тражећи одговор. Давно сам критичарима скренуо пажњу да је моја поезија нејасна, да не умем да пишем романе у стиху и да би требало да науче како се чита житије исписано на кожи са унутарње стране. Зато сам тај свој унутарњи запис покушао сам да читам. Убеђују нас да је цео свет једно глобално село, да бисмо се могли осећати једнако свуда. Ја то, нажалост, никада нисам могао да прихватим и зато сам рекао да не знам шта би ми помогло - песма или бомба - да се борим за своју Итаку.

А борио се Ђого у животу много. Маринковић је подсетио на случај "Вунена времена", када је песник због својих стихова отишао на робију.

- После 1968. запљуснуо је талас протестне поезије, нешто се променило у критичком смислу - рекао је Ђого. - Објављивали смо књигу за књигом, а ја сам објавио "Кукуту". Та збирка је изазвала поприличну пажњу, јер су у њој биле прве назнаке критике друштвеног система. Али, критичари су остали збуњени. Наставио сам у "Вуненим временима" и могу да кажем да су моји први прави читаоци били тужилац и судија. "Вунена времена" су, нажалост, остала непрочитана, јер је већина песама остала у сенци оних неколико, проблематичних. Када сам касније објавио "Изабране песме", нико ме није дирао. Појавила се нека врста милосрђа.

Ђого је један од тринаест интелектуалаца који су 1989. обновили рад предратне Демократске странке. Био је један од оснивача и уредник поново покренутог листа "Демократија".

- Када смо покренули странку, обновили смо лист - сећа се Ђого. - Говоре смо писали као есеје. У почетку смо гајили илузију да ће то бити демократска странка за целу Југославију, али када су дошли избори и поделе видело се да се народ сврстава по националном и по верском опредељењу. Касније су се и у странци заоштриле поделе. Ни ја се нисам слагао са многим одлукама, али сам остао. Нисам се слагао да је национално питање демократско питање. Кад некоме откину главу, нема демократије. Почео је рат. Морао сам да будем уз свој народ, своје рођаке и кад се нисам слагао са оним што раде. Моје таворење у Демократској странци прекинуо сам после 5. октобра и паљења Скупштине Србије. Мене револуција не занима. Послао сам писмо Зорану Ђинђићу, нисам много таласао и тек надавно сам објавио запис о томе.