ПОЧЕТАК нове сезоне у нашим театрима 16. октобра обележила је и премијера представе "Радничка хроника", коју је редитељ Вељко Мићуновић режирао у Драми на српском језику Народног позоришта у Суботици.

Овом инсценацијом црнокомичне приче Петра Михајловића, Мићуновић наставља значајну сарадњу са суботичким позориштем (у Драми на мађарском 2017. с великим успехом режирао је "Кичму" Ингрид Лаусунд, која је приказана и у програму Битефа Showcase), као и своје занимање за ангажоване и актуелне социјалне теме. У фокусу "Радничке хронике" је "мали" човек, радња представе се одвија као по "ивици ножа", што је квалитет који се препознаје и на нивоу естетике, и на нивоу режије.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Шекспир у Крушевцу: Публика глумце враћала на бис

- Ова Михајловићева драма награђена је на конкурсу Стеријиног позорја пре десетак година, али се мени чини значајнијом данас, јер нам је време од када је написана донело пуно парадокса и апсурда - каже Мићуновић, за "Новости". - Давно смо схватили да радничка класа више не постоји - та чињеница је постала и неко опште место, али после свих политичких и економских промена, и изневерених очекивања и нада да ће се наша друштва фокусирати на социјалну правду, ми смо стигли до парадокса. Дошли смо до тога да људи данас одбијају да раде, и чини ми се да се први пут сусрећемо с таквом ситуацијом. Незапосленост је и даље велики проблем, али људи неће да се прихвате посла за неку бедну плату, у условима који понижавају и деградирају човека. Тај податак је био и почетак мог размишљања о "Радничкој хроници", јер овај комад има структуру која је блиска гротески, и покушао сам да све те фрагментарне сцене водим жанром трагигротеске, што је врло незахвално у позоришту. Тешко је стално држати публику у неизвесности да ли ће се смејати, или ће са сцене добити озбиљан "шамар".

Фото/промо

Био је велики изазов, како истиче Мићуновић, направити представу у којој се опште ситуације учитавају кроз апсурд и оно што је социјално ангажовано, а што кроз позоришну естетику излази из реалистичног оквира и у неким моментима постаје јако духовито (нарочито на нивоу идентификације), да би се све то изокренуло у правцу сурове реалности.

- Наша реакција на ту тешку реалност коју живимо је једна потпуна апатија - у некадашњој Југославији радничка класа је била јака и доминантна у друштву, а данас је невидљива. Ми те људе више уопште не видимо, тај "мали" човек као да не постоји. Толико је обезвређен у овом неолибералном систему, чак и на нивоу да неко има потребу да говори о њему. "Мали" човек више никоме није занимљив, нико се њиме искрено не бави, а у јавности је присутан само у потрошеним фразама и флоскулама разноразних политичара. Али, "мали" људи су апсолутно и прихватили да буду невидљиви у друштву, у тој невидљивости, парадоксално, траже своју шансу, и то је тај апсурд над апсурдима који живимо. Имамо ситуацију да је радничка класа деценијама стабилно радила на свом нестајању из друштвеног и јавног живота, и у том смислу ова представа поставља нека крунска питања: који облик отпора је данас потребан, да ли је побуна или нека врста групне реакције уопште могућа - каже редитељ, истичући да је ова трагигротексна хроника једног радничког отпора ангажована да загребе по замршеним питањима и животним батргањима "малог" човека.

- Овај комад досеже много шире од фабрике и радника који таворе, он залази у све поре друштва и доноси нам перцепцију веома широке слике која се тиче свих нас: и ми смо радници, свако на свој начин, фабрика је метафора која се провлачи кроз представу као нешто што је физичко, а заправо је много више од тога - каже Вељко Мићуновић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
„ТЕЛЕЧКИ“ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО: Глумица Гордана Ђурђевић Димић награђена на фестивалу у Куману

БЕЗИМЕНИ ЛИКОВИ

ЛИКОВИ у представи - радници, немају имена већ бројеве - вођа штрајкача је Радник број један, игра га Срђан Секулић, а у глумачкој екипи су и Бојана Милановић, Јелена Михајловић, Милан Вејновић, Димитрије Динић, Игор Грекса, Марко Васиљевић и Димитрије Аранђеловић.

СВЕТЛА БУДУЋНОСТ

ЈЕДНА од идеја-водиља у овој представи, према речима Мићуновића, била је слављење живота.

- Шта би било кад би радници престали да раде, кад већ не могу да живе од рада? Шта би било ако би и накратко почели да славе тај свој живот једини без рада, по цену да живе на хлебу и води? Био би то тест издржљивости и за њих и за оне који управљају системом и помно брину о расту БДП-а... Ко би преживео у том нетом нарушеном поретку нашег система у процесу вечите "болне транзиције" која, је ли, тражи жртве и одрицања на магистралном путу у корист "светле будућности", с племенитим циљем стварања најбољег од свих најгорих система што га је човек искусио - за какав слови капиталистички са "људским лицем"? Да ли би отпор понижењу живота заправо значио слављење живота? Или би у исти мах значио колективно радничко самоубиство? Па није ваљда да би се тај обичан човек - радник, нашао у ситуацији да је узео праћку да гађа тенк? Или јесте?