КАДА смо деца, наша слика о свету је посредна, добијена од родитеља. Тада још не постоји искуство, оно долази касније, онда кад смо спремни да дигнемо бране и пустимо да свом силином потече свет и запљусне нас како лепим призорима тако и оним болним. Желела сам да ухватим тај епифанијски тренутак, отварање конзерве живота, кад се суочавамо са истином о двема најважнијим стварима, а то су љубав и бол.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Тихомир Станић: Због деце сам престао да пијем

Ово, у разговору за "Новости", истиче Љубица Арсић (1955), поводом новог романа "Четири кише", који се пре неколико дана појавио у издању "Лагуне". Угледна списатељица до сада је објавила осам књига прича, четири романа, неколико антологија еротских и других прича и добила прегршт награда као што су Андрићева, "Лаза Костић", "Биљана Јовановић", "Женско перо", "Исидориним стазама".

*Шта вас је подстакло да се у роману, чији су главни јунаци троје средњошколаца из две породице, вратите у време с краја шездесетих година прошлог века?

- То је било време када је Историја стварно била слика прошлости. Данас је она свакодневица која нам не да мира. Толико смо њоме окупирани, од ујутру, кад с њом доручкујемо све док не одемо на спавање, кад је облачимо уместо пиџаме. Њена омча стеже око врата толико да нам је чврстина конопца одузела право да погледамо у наша фина ткања и ослушнемо нешто тише од пуцњева и експлозија. Као да више немамо право на приче о интимном стасавању и разрешавању личних загонетки, као да тиме изневеравамо колективни трагизам пун страдања и крви. Моја књига "Четири кише" се не мири с тим. Уосталом, Историја се налази у свему. Сетимо се "Суматре" Црњанског, написане док још око њега смрди барут.

*На задњој корици налази се напомена да сте написали "медитерански роман"?

- За роман ми је било потребно "робинзонско" острво, без аутомобила, буке кафића и гунгуле туриста који би замрачивали видик мојих ликова, загледаних у своје родитеље и у себе. Мислим да су за одрастање и промене веома важна два сусрета - са природом (за мене са морем) и са градом. Пронашла сам једно такво острво из прошлости на које је, у време кад сам тамо проводила лета, тек била уведена струја, користила се искључиво кишница, а уместо ол инклузив хотела, језивих једаоница од бетона, пружало се море са чистим и пустим плажама. Прича о таквој "дивљини" повезана је са оним што називамо одрастање - одрицање од дивног дивљаштва младости и прихватања свега онога што налаже цивилизација: многих суровости, предрасуда, лажи али и смишљених, научених начина како да се са тим живи, ако може задовољно, да не кажем срећно.

*Каква се поређења намећу између доба о којем пишете и садашњег времена?

- Тада је постојала нада и то је било нешто што, између осталог, одређује карактер људскости. Нада је увек усмерена према нечему што светли из далека али се не види. Чим нешто може да се види, то више не представља наду јер добија облик и постаје банално, скоро вулгарно. Јер каква је то нада на чијем крају стоји гомила скупих којештарија, титула, новца? Како таква нада може да покрене човека?

*Многи кажу да су разлике између генерација данас веће и драматичније него у ранијим периодима?

- Различита је само сценографија, улоге су исте. Чини ми се да је данас људима теже да препознају шта им заправо треба, осим помамне жеље за материјалним коју видим као врсту лудила. Савремене технолошке справе потпуно су пореметиле концентрацију и одузеле усресређеност на оно битно. Погледи лутају по "Фејсбуку", рекламама, крвавим филмским призорима са унакаженим лицима а да се ни на једном не заустављају дуже од неколико секунди. Како онда да људи препознају шта заправо желе кад у глави, уместо мисли, имају кошмаре?!

ЛЕНКА НА ЛИДУ

У РОМАНУ је ненаметљиво уметнут дневник Ленке Дунђерски, којој је Лаза Костић посветио чувену песму...

- Ленку, која се тек задевојчила, послала сам са родитељима на пут у Венецију, град који ју је обележио и утиснуо печат много касније дешифрован песмом Лазе Костића. Немојте да проверавате да ли је стварно тамо била, важно је да сам је одвела на место и у време без Лазе, који је, додуше, спевао најлепшу љубавну песму али је Ленки постао вечно бреме и авет која је свуда прати. Не можемо да замислимо Ленку а да однекуд не извире Лазини бркови. Нека се Ленка мало излежава на Лиду, нека се забавља на карневалу...