ПАРИЗ

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“


УМОРНА војска људи напушта у рано предвечерје гротло подземне железнице на станици Гонкур у Паризу. Враћају се, после напорног радног дана, оном делићу интиме који их чека међу зидовима у дну улице. Пекара, апотека, кафе. За столом, жагор безбрижне младежи. Продавница намештаја у којој неће купити покућство да им буде мекше међу тим зидовима.

Радови на почетку улице које носи име Артура Грусијеа. Улепшавају Париз. Тротоар огуљеног асфалта. Биће после лепши и бољи. Девојка на бициклу. Кинески акценат. Велики мурал, и душек поред њега, да се у мислима прилегне. Пролазе усамљени људи. Сваки човек, један роман. Па онда искрсне број 16, где је своје париске дане проводио чувени писац Данило Киш.

Данас се навршавају тачно три деценије од како нас је, у 54. години, прерано напустио један од највећих европских и светских књижевника.

Живописни кварт између Белвила и Канала Сен Мартен. Некада је ово био популистички крај у додиру с авангардним светом, данас се ту све више досељава нова елита. Туда су, својевремено, у госте Данилу Кишу и Паскал Делпеш долазили пријатељи из целог света. Међу њима, и Милан Кундера. На фасади, спомен-плоча која подсећа да је у овој згради живео славни писац.

Ту би, својом витком силуетом, с цигаретом међу прстима, разбарушен, Данило пролазио и пео се у свој стан да пребира прстима по гитари и чита, чита, чита. Ту Паскал и даље станује и ово место, пуно драгих успомена, не би трајно напустила ни за шта на свету.

Она није била само његова животна сапутница у француским данима, већ и врсни преводилац, захваљујући којој је целокупно Кишово дело постало доступно франкофонској публици.

- По моме мишљењу, тридесет година после његове смрти, Данило Киш остаје један од најважнијих аутора модерне књижевности, по виртуозности његових формалних подухвата - каже, за "Новости", Паскал Делпеш, у разговору поводом годишњице Данилове смрти.



Зграда у Улици Артура Грусијеа у којој је живео наш писац



На Кишов значај за литературу указивале су његове многобројне колеге. Међу њима је био и Јосиф Бродски, руски песник и есејиста, добитник Нобелове награде.

- Бродски је написао да Кишова реченица има поетично ткиво. Говорио је да се, када се преведу Рембо или Бодлер на српскохрватски, добија нешто као Киш - наглашава наша саговорница.



Паскал Делпеш наводи кратак портет Киша из пера Бродског који, како каже, "кондензира све". А он гласи: "Имао је етички ум. Етичку естетику. Био је невероватно духовит и паметан. Имао је савршен укус и изванредан инстинкт за тачну реч."

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Никита Миливојевић: Будућност се из прошлости види

Нажалост, наводи Делпешова, Киш није много присутан писац међу широком публиком у Француској.

- Писци га читају и диве му се. Али није доспео до широке публике. Кундера је написао да је од свих великих писаца његове генерације, француских или страних, који су живели у Паризу осамдесетих година, он био најневидљивији - истиче Делпешова.

Кишова сапутница и преводилац, међутим, наглашава да је Данило јако маркирао интелектуалце које је сретао у Паризу, Њујорку и другде.

- Тачно је да је Данило више волео да се дружи са пријатељима него да излази по "париским круговима", где се кувала свакаква кухиња, како је он то сам описао у једном есеју. А његови пријатељи још увек дубоко пате од Даниловог одсуства - преноси Паскал Делпеш.



Колико је Киш утицао на ток светске књижевности и његове колеге писце, али и колико се душе крило у том човеку, посведочио је такође славни писац, недавно преминули Ђерђ Конрад, када је својевремено открио да су га сусрети с Данилом Кишом у Њујорку инспирисали за идеју љубави у главном лику у његовом роману "Драгоман и Мелинда".

Данила Киша, али из његових париских дана, добро је познавао и есејиста, издавач и оснивач ревије "Л'Ателиер ду роман" Лакис Прогуидис, који је писао текстове о славном писцу.

- Упознао сам га 1982. године на семинару који је организовао Милан Кундера о великим централноевропским књижевницима. Киш је том приликом одржао четири конференције. Од тада не престајем да читам, све изнова, дела Данила Киша кога сматрам једним од највећих писаца двадесетог века - истиче Прогуидис, за "Новости".

Он подвлачи да је Киш фантастично осуђивао и комунизам, и нацизам.

- За мене је једини романописац који је истражио вирус који ова два друштвено-идеолошка система имају заједничко с нашим светом - наглашава Прогуидис.

Француски есејиста истиче да је Киш одиграо кључну улогу и у његовом формирању као писца, као и да наставља да га инспирише. Прогуидис је својевремено објавио и елож Кишу поводом десете годишњице његове смрти.

Велики познавалац Кишовог дела је и професор емеритус са Сорбоне у пензији Жан-Пјер Морел, који је такође имао прилику да у неколико наврата сретне Киша. Касније је написао више текстова о Данилу, као и предговоре за "Вариа" и "Пслалам 44" у Француској.

- Био је импресиван, изузетно пријатан, љубазан, чак и према људима које није познавао добро, а у расправама имао врло полемичан темперамент. Био је неуморан и с непресушним аргументима у дискусији, нарочито када се радило о бившој Југославији, коју нисмо најбоље познавали у Француској. Био је веома култивисан - преноси Морел, за "Новости".

Киша је, каже, открио 1979. године, у тренутку када је у Француској био објављен превод његове "Гробнице за Бориса Давидовича".

- Од тада, "гутао" сам читаво његово дело. Несумњиво је је један од најзначајних писаца прошлог века - истиче.

У време када се појавио превод, Морел је радио за познату ревију "Кензен литерер" (Књижевни двонедељник).

- С озбиром на то да сам се бавио књигама из СССР-а, дисидентима и делу континента који смо у оно време звали Источне земље, направио сам веома похвалан приказ, јер ми се књига изузетно допала - истиче наш саговорник.



Затим је написао још једну сличну критику за велику ревију "Ле Темпс де ла рфлексион". Та два чланка, уз много других, туђих, одиграли су важну улогу у перцепцији Кишовог дела у Француској.

- Од тада се почело са сукцесивним преводом свих његових дела. До тада је била преведена једино "Башта, пепео" - наглашава Морел.

Сећа се да је између та два његова текста, био организован пријем у резиденцији југословенског амбасадора у Паризу поводом објављивања превода "Гробнице за Бориса Давидовича".

- Нашао сам се на скупу на коме је Данило Киш рекао неколико речи о својој књизи. Било је то право званично вече и имао сам утисак да су запослени у амбасади на неки начин били крајње опрезни, јер се све догађало после фамозног "Часа анатомије", који је на француски језик преведен тек касније. Данило је том приликом био доста изолован, а атмосфера хладна.

Била је то прилика да ипак размене неколико речи.

- Пришао сам му и написао ми је дивну посвету, са својим лепим рукописом који је захватио две странице. Љубоморно чувам то драгоцено сведочанство - преноси нам Морел.

Због полемичке књиге "Часа анатомије" касније је била организована и расправа у познатом француском културном центру "Жорж Помпиду", на којој је учествовао и Морел.

- Киш је користио реалност других аутора да би писао своју сопствену фикцију. Писање даје пуно право за реконфигурацију реалности. Киш је иновирао проседе и дао свој суштински допринос у томе.

Присећа се и њиховог сусрета у другој половини осамдесетих, у Југословенском културном центру, где је био организован сусрет с француским интелектуалцима.

- Био је веома узбуђен и погођен у односу на трагичну ситуацију која се наговештавала у бившој Југославији - потврђује професор са Сорбоне. - Увек се представљао као југословенски писац. Чак је, у једном од наших интервјуа, рекао да је, можда, последњи. Говорио је о екстремној комплексности региона који може да има само европску историју. Много је волео своју земљу и апсолутно није био националиста.

Говорећи о Кишовом делу, и Морел, као и Паскал Делпеш, наглашава да га широка публика, нажалост, недовољно познаје. Као разлог, између осталог, наводи и то што су Французи радије окренути својим ауторима или писцима из других великих средина.

- Србија је у Француској, на пример, мање позната од Русије. Зато је Киш мање одзвањао од, рецимо, Солжењицина. А Киш је за Србију оно што је Џејмс Џојс представљао за Ирску. Важан је колико и Набоков - тврди Морел.

И закључује:

- Данило Киш је аутор који не припада прошлости и тек треба да буде откривен. Он је писац будућности.

СНАГА ПРЕВОДА

ПРЕВОДИ Паскал Делпеш књига Данила Киша, која га је одлично познавала, од изузетне су важности за схватање његових књига у Француској - истиче професор са Сорбоне Жан Пјер Морел.

УЛИЦА ТЕСОН

ДАНИЛО Киш је у Паризу претходно живео две улице ниже, на броју 5, у улици Тесон. Касније, 1986. године, прешао је код Паскал у улицу Артир Грусије, где је и преминуо 1989.