Македонска редитељка Теона Стругар Митевска победница је овогодишњег Интернационалног фестивала филмске режије у Лесковцу. Жири јој је доделио гран при за филм „Господ постоји, њено име је Петрунија“ уз оцену да је признање у правим рукама јер Теонин филм „по свим елементима подсећа на дело легендарног редитеља Живојина Жике Павловића чије име носе фестивалска признања“. Својим четвртим целовечерњим филмом редитељка је учествовала и у главном програму филмског фестивала у Берлину где је наишла на одличне реакције љубитеља седме уметности.

Прочитајте још:
ЛЕСКОВАЧКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР: Ново рухо пред 12. LIFFE

- Никада нисам мислила да ћу успети да направим филм који је ауторски, а који функционише комерцијално. После Берлина, овај филм је, до сада, продат у 35 земаља света и приказује се у биоскопима. То је мени невероватно. Само у новембру биће у биоскопима у Немачкој, Шведској, Шпанији, Италији и Грчкој. Мислим да је борба главне јунакиње филма нешто што је општа тема у којој се много људи препозна.

* Филм је мотивисан истинитим догађајем и говори о храбрости једне младе жена да се супростави неправди. То је довољно инспиративно, али шта вас је још привукло да о баш њену причу „ставите“ на филмско платно?

- Да. Мени је било фасцинантно да је та млада жена имала храбрости да се побуни. То њено бунтовништво и храброст да уради нешто што није у складу са погледима средине у којој живи, али и то зашто је то урадила. Пре пет година у Штипу она је одлучила да плива за крст и прва је до њега допливала, али је онда почела помпа око тога да она нема право на крст јер је жена. Тражили су од ње да га врати, али је она то одбила. У филму смо развили њен карактер, али се та млада жена одлучила на побуну због велике свесности о неправди коју је осећала у свом стомаку. Она је веровала да има право да, као и сваки мушкарац, плива за крст и право на бар једну срећну годину по том обичају.

* Тај крст је симбол свих неправди које жене доживљавају у друштвима каква су ова наша балканска.

- Како да не. Она је веома обичан човек. Девојка из мале средине. Историчарка, без посла, која живи са родитељима. Штип је мала варош са око 20.000 становника, али је она смогла снаге да каже не. То је био повод да ми у филму испричамо причу о фрустрацијама које се женама намећу од малена, али никада није била идеја и ово није феминистички филм. Ми смо испричали причу шта значи одрасти, живети и функционисати у неправди и на крају победити. То је интересантно за карактер главне јуникање филма да она победи. Победи својом мудрошћу и образовањем. Цела та атмосфера у том граду симболично показује ситуацију у нашем друштву и сви ти људи су жртве система. И Петрунија је то, али она од свих карактера обухваћених у овој причи једина успева да исплива из тог затвора чије су жртве и сви ти људи који су је осудили, а заправо су тај затвор сви они заједно за себе створили. Да је средњи век они би ту девојку каменовали.

* Главна јунакиња је на филмском платну победила, а да ли је особа која је била Ваша инспирација победила, јер је на крају своју срећу пронашла у иностранству?

- То је трагично. Када помислим на то крену ми сузе на очи. Та девојка је морала да тражи своју срећу негде ван. Пливајући за крст она је желела да јој се срећа осмехне. А како? Тако што је отишла из блата. Не верујем да би, да је остала у Штипу, нешто успела да промени за себе, али је њена прича покренула овај филм, а после пет година је једна млада девојка пливала за крст у истој реци и није имала никавих проблема.

* Петрунијина прича је врло необична за 21. век. И у Србији девојке пливају за Часни крст и често буду привилеговане од стране мушкараца који им џентлменски препуштају победу. Како објашњавате то да нас тако мало километара дели, а да су реакције друштва и цркве биле другачије?

- Нећу да кажем да је Македонија традиционалнија него Србија, али је тој девојци, после свега, живот постао пакао. Када смо рекли да хоћемо да снимимо филм сви су говорили да је она луда и да је вештица. То нисам могла да схватим и да објасним осим страхом тих локалаца да не изгубе своје позиције у друштву, а питање је како смо сви заједно дозволили да себе затворимо и да одемо у тај национализам и религиозни фанатизам, који је у Македонији још израженији јер је чине припадници две различите религије. Политичари, на обе стране, користили су је да би опстали на власти по систему: „Подели, па владај“.

* Филм је прича о религији, али и о држави и друштву које није на страни појединца. Много је и аутоцензуре и пристајања на разноврсна ограничења. Како се ваша јунакиња бори против тога?

- Све се своди на то хоћемо ли се прилагодити односно предати или ћемо се борити. Петрунија је одлучила да се бори и она интелигентно влада ситуацијом. Има неку тиху јачину која је фасцинантна и многи пожеле да се идентификују са њом.

* Специјално признање лесковачког фестивала добила је Зорица Нушева која глуми јунакињу Вашег филма. Како сте дошли до тога да јој поверите главну улогу?

- Када тражиш главни карактер свог филма нема калкулација. Одлука не сме бити половична. То вам је исто као када доносите одлуку да ступите у брак. Морате бити сигурни. Зорица је одлична позоришна глумица, а ово је њена, веровали или не, прва улога на филму и била је сјајна. У њој сам препознала неке квалитете за које сам веровала да карактер Петруније треба да има, а то је тај квалитет тихе јачине. Она је као неки камен, али лаки камен. Много смо радили на детаљима, успонима и падовима, али су те пробе толико есенцијалне и мислим да на њима стварам филм. То је тако креативан рад, јер тражећи карактер лика тражиш истину и због тога је то веома ослобађајући процес.

* Јесте ли очекивали награду на овом регионалном еснафском фестивалу и како гледате на то да Ваш филм, по оцени жирија, по свим елементима подсећа на дело легендарног Живојина Жике Павловића?

- То је велика част. Филм мора да трага за истином и да провоцира. Ипак сам ја дете Југославије. Све што јесам данас је захваљујући тим ствараоцима који су утицали на нас и инспирисали нас да будемо оно што јесмо. Награду нисам очекивала. Никад не очекујем. Толико има добрих филмова, не само у региону, него и у свету. Увек се само трудиш да искористиш филмску форму најбоље што знаш и надаш се да ће публика препознати поруку коју си желео да пренесеш.

НАЈСРЕЋНИЈИ ЧОВЕК НА СВЕТУ

Теона Митевска је, поред овог, и сценарио за свој нови филм „Најсрећнији човек на свету“ написала са коауторком Елмом Татарагић, са којом је сарађивала и на филму „Када дан нема име“. На фестивалу у Сарајеву њихов најновији сценарио је и награђен, а снимање би требало да почне ускоро.

- Мени су социјални аспект живота, неправда, политика, индивидуа, млади односно „бити или не бити“ заправо преокупација. Нови филм је прича која се дешава у Сарајеву, 25 година после опсаде. Прича о групи људи која тражи љубав, а сви су на неки начин у посттрауматском синдрому. Не бих више о томе, али је филм веома модерна прича како изградити нешто после трауме ако је она већ ушла под вашу кожу – најавила је Теона Стругар Митевска.