ЧЕДО моје, вазљубљено, утехо старости моје/Чедо моје, утехо старости и болести моје/ Синови моји, што сте тако далеко/Из далеке, чужде, из ледене Канаде/Стигао је Владимир да ме обиђе/ Петар из Софије, из Бугарске/Скокне готово сваког викенда/А кад се појаве заједно, срце ми заигра/Радују се и пантофле. Знају биће ходања..."

Записивала је ове стихове медицинска сестра Драгана Мацура, пажљиво, да случајно нешто не изостави. Знала је да је свака реч песника Рајка Петрова Нога драгоцена. Бележила их је ревносно, док се у болесничкој постељи Института за кардиоваскуларне болести на Дедињу песник борио за живот. У тешким тренуцима, борио се Ного и за сваки стих, сваку строфу. Борио се снажно, из срца, из душе, како то само песник уме. Борио се и - победио.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПОТРЕСНО ОСТВАРЕЊЕ ПРИКАЗАНО У ЗАГРЕБУ: Аплауз филму о Диани Будисављевић

Две и по године касније, Компанија "Новости" објавила је његову збирку "Документарни детаљи". У њој су и стихови које је сестра Драгана забележила.

- Чим се пробудио, тражио је да му дам папир и оловку, да нешто пише - сећа се сестра Мацура. - Изгрдила сам га. Сваки физички напор у тим тренуцима за њега је могао да буде кобан. Био је упоран. Нисам имала избора, узела сам папир и оловку...

Ного је првих дана причао неповезано и неразговетно. То је уобичајено после тешке операције. Али сестра Драгана га је пажљиво слушала и записивала оно што је говорио.

- Ти папири су стајали на нашим терапијским листама - каже сестра Мацура. - Лекари су ме често питали шта је то, а ја сам им одговарала да су то Ногови стихови. Шалили су се да ћу и ја да почнем да пишем песме. Одговарала сам им: Можда, једног дана.


Мацура каже да се Ного разликовао од других пацијената.

- Уметничка душа, боем, поета... Био је у свом свету, врло специфичан - присећа се сестра Мацура. - Начин на који је он саопштавао колико му је важно да пренесем његове песничке поруке, посебан је, помало заповеднички. Говорио је: "Ја желим да напишете..." Ипак смо се шалили. Ја њему: Господине, урадићу како кажете, само полако. Он мени: "Јао, што сте строги".

Ного је инсистирао на томе да његови стихови буду забележени ћирилицом.

- Рекла сам му да сам ћирилицу готово заборавила, да је пишем као ђак првак - смеје се Мацура. - Посао нам је такав да користим више латинично писмо. Споречкали смо се. Поново сам била мало строга, али нисам имала куд.



Мацура је записе дала Ноговој супрузи Љиљани, која је и сама готово свакодневно седела поред мужевљеве болесничке постеље и, кад Драгана није била ту, записивала оно што је говорио.

- Драго ми је да сам му остала у лепом сећању - каже она. - Не замерам му што је у интервјуу који је дао "Новостима" пермутовао моје име, упамтио ме је као сестру Цецу. Био је много болестан, није му ни пало на памет да ме пита како се зовем. Никада ми се овако нешто није догодило. Памтићу ову, по свему јединствену, епизоду у мом животу, која ме је, ето, увела у збирку песама једног великог српског писца.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Објављено дело "Мала Антанта 1919-1938"

ДА НЕ БУДЕ ЗАБОРАВЉЕН

- ПРВИ пут сам спознала колико песници живе за своје стихове и шта значи живети за уметност - каже Драгана Мацура. - Симпатични брка, каквог га ја памтим, чинило ми се да је последњу снагу покретао да оно што носи у себи не буде заборављено. На срећу, Ного има још много тога да каже, верујем да ће у томе успети.