ПЕСНИК Рајко Петров Ного пре две године, после операције каротиде, доживео је тежак мождани удар и директно се сусрео са смрћу. Изгледало је да ће бити стављена тачка на његово певање. Али, Ного се са том пресудом није мирио. Песник и велики побуњеник, од смрти се бранио својим најубојитијим оружјем - док се буквално борио за дах, борио се и за реч, за песму. И у тим тешким тренуцима, створио је врло интимну песничку књигу "Документарни детаљи". Ово, најновије издање Компаније "Новости", од понедељка 29. септембра ће бити доступно свим поклоницима лепе речи, на киосцима и у књижарама широм земље.

Иако ослабљен и измучен од тешке болести, Ного у разговору, за наш лист, објашњава да је књига настајала у једном веома дугом периоду.

- Састављена је из већ неких објављених књига и песама али и нових - каже Ного, у интервјуу за "Новости". - Феномен је у томе да су се старе песме подмладиле у контексту нових, а нове су добиле извесно искуство од старих.

* Шта је за вас писање поезије?

- Поезија је за мене начин живота. Ако пишем живим, ако не пишем умирем.

* У "Документарним детаљима" су и оне песме у којима говорите о својој болести. Колико вам је у тим тешким тренуцима поезија помагала?

- Занимљиво је да су ми у најтежим тренуцима навирале помало неразговетне неке речи. Медицинска сестра Цеца их је, ипак, записивала. Замолио сам је да их бележи и, то, стриктно ћирилицом. Она је то и учинила и ја сам јој веома захвалан.

* Зашто баш ћирилицом?

- Зашто? Зато што је за мене моје писмо заправо питање не само идентитета, него неке врсте најинтимније топлине коју има поезија.

* Често се стиховима враћате у детињство, у завичај...

- Прва половина моје књиге је ијекавска, друга - екавска. Тако сам раздвојио периоде у мом животу. Када су се Црногорци одвојили, мени је почело бити бесмислено моје слово разлике и ја сам престао да пишем ијекавски. По томе се разликују старе и нове песме.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Рајко Петров Ного: Кочић ми је као стриц

* У песми "Сад, нисмо ни ми савршени" кажете да они "које смо ослободили, одмах су рекли да смо их поробили". Одакле толика трагика нашег народа?

- Када бих знао да одговорим на то питање, пријавио бих се на неки "конкурс"... За добре новце.

* Читавог прошлог века Срби су страдали овде, онде, тамо. Видите ли крај нашем страдању?

- Не видим, нажалост. Можда зато што, иначе, ништа ведро сада не видим.

* Једном сте рекли да сте светски првак у бежању преко Дрине. Шта вас је то тако страшно гонило?

- Ја сам, као што је познато, у Сарајеву имао великих проблема, политичких и сваких других. И није лако било опстати тамо. Можда због тога што сам пре других видео каква ће нас судбина задесити.

фото Н.Фифић

* Да ли сте у Србији пронашли право уточиште?

- Када сам прешао овамо, у Сарајеву су ме завитлавали да ћу се вратити, јер нећу моћи дуго да издржим у Србији. Рекао сам им да јесте досадно бити са Србима, али то смирује живце.

* Да ли вам је неко, када сте дошли у Београд, од писаца помогао?

- Свакако, а пре свих Видосав Стевановић. Он ме је позвао у БИГЗ да будем уредник. Без обзира на то шта је Видосав после писао о мени, никад му нећу то заборавити. А онда ме је у свој стан привремено примио Милисав Савић. Ни то се не заборавља.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Песмом против смрти

* Ваша лична биографија демантује ваш стих "изгледа да сам цео живот предрхтао"...

- Да, али између храбрости и страха чудан је и неразмрсив однос. И раније сам говорио да сам се тресао и у мајци, а сад, на крају живота, могу заиста да кажем да сам живот предрхтао.

* Да ли је поезија окренута духовности, православљу, традицији, коренима, попут ваше, данас пожељна?

- Не пишем пожељне песме. Знам да је живот за свакога тежак, а поготову за осетљива човека. А, дрхтање је можда ствар интелигенције.

* Једном сте рекли: Ја сам Косово у кући имао. Може ли се између колективног и вашег личног памћења ставити знак једнакости?

- Ето, рецимо, то је заиста чудан феномен. Кад сам написао наслов "Документарни детаљи", онда су и неке лирске или сасвим лирске песме, одједном постале документарне. Читав мој косовски циклус данас се чита као документ, јер сам, ајде да не претерујем, и у оно доба видео о чему се ради.

* Имамо ли још Косово у нашој кући?

- Тамо где још постоје гусле и даље је Косово у кући.

* Да ли је Косово и даље најскупља српска реч?

- Бећковић би рекао, а ево, и ја кажем, да је и данас Косово не само најскупља српска реч, већ и судбинска реч.

фото Н.Фифић

* Преживели сте, срећом, мождани удар, а судећи по оном о чему певате, мислите ли да ће га српска култура преживети?

- Мање имам страха за културу. Виталнија је. А то што раде са Његошем и Андрићем, то што их потискују из српске књижевности, као што сам написао у песмама "Мождани удар у култури - Ћушкају ли они то Андрића" и "Његош/Тачка" заиста је бласфемија.

ПОРУКА ПОРУЧИО бих својим читаоцима да сврате до киоска, да узму књигу "Документарни детаљи" и да је прочитају - каже Ного. - Поручујем им и да читају поезију. Јер, без поезије човек је сиромашан и оскудан духом.

* На крају књиге објављено је пет прозних записа о српским интелектуалцима у ратном Сарајеву, најупечатљивији је о Милораду Екмечићу?

- Дивим се професору Екмечићу, и то не само као научнику, него као некоме ко је пред својим сином ударио шамар јачем од њега, човеку који га је мучио. Екмечића су деведесетих у Сарајеву повели на саслушање у полицију са сином Илијом, и то везаних очију. Саслушавао их је неки младић. А, седамдесет осам Екмечића побијено је и поклано у Пребиловцима! Када је тај човек почео да га провоцира, Екмечић је упозорио на пристојност. Али, џаба! Приписали су му још да стоји иза побуне и демонстрација Срба. Седамдесет осам оних покланих Екмечића "наложило" је Милораду да пред сином удари шамар инспектору, макар он био седамдесет девета жртва. Онда су га, разуме се, згазили! Кад сам га после тога срео, казао сам му: Вреди ти тај шамар сабраних дела. То и сад мислим.

* Да ли сте написали своју најбољу песму?

- Мислим да јесам, и то је "Нек пада снијег, господе". А, можда је то и "Зрело жито вилов доле босиоче плави". Тешко да ћу моћи да поновим те две песме.


У ВРХУ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

НОГО је већ деценијама у самом врху српског песништва. Песник, есејиста и књижевни критичар, исписао је непоновљиве стихове о трајању српскога народа и његове историје, са наглашеним тоном очувања идентитета и за њих добио најугледније књижевне награде.

За књигу "Недремано око" добио је "Виталову" награду "Златни сунцокрет", награду "Меша Селимовић" и Награду Вукове задужбине. Добитник је и признања за књижевност "Печат времена".

Објавио је у више издања књига песама: "Зимомора", "Зверињак", "Безакоње", "Планина и почело", "Лазарева субота", "На капијама раја", "У Виловоме долу"... Приредио је "Пјесме" Алексе Шантића, "Поезију" Јована Дучића, "Поезију и прозу" Бранка Ћопића, "Приче код воде" Ћамила Сијарића, "Очи на оба света", избор из поезије и путописне прозе Јована Дучића. За дописног члана Академије наука и уметности РС, изабран је 1997, а за редовног 2004. године.


НЕК ПАДА СНИЈЕГ ГОСПОДЕ

Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почива

Спавајте моји умрли
без гроба и без биљега
Нека вас вјетар загрли
Завије покров снијега


И нека мајку збодену
И њену цркву јелику
Бијелим рухом одјену
За нашу тугу велику