Још један Битеф (а није од скоро тако) прошао је у знаку натезања о квалитету представа, њиховом месту у Главном програму, могућности да се сврстају под понуђени слоган, да ли су то уопште позоришне представе, или припадају у потпуности другим уметностима... Наш фестивал је, некада, многе винуо у орбиту славних, као Нурију Есперт, на пример, која тврди да је постала позната тако што ју је Битеф, у време невоља шпанског народа под диктатором Франком, открио. А онда је фестивал постао "афтер парти" оног Битефа, који су Мира Траиловић и Јован Ћирилов основали, откада потоњи селектори "пропитују своју начитаност" све апсурднијим поднасловима, у које "пакују" многе представе, које не само да не остају запамћене, него и у тренутку гледања бивају оцењене неадекватнима и скрећу некада авангардни позоришни фестивал ка теоријском егзибиционизму његових креатора.

Прочитајте још - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Игранка за Битефову децу

"Најскупљи и најбољи до сада", како је бомбастично најављен, 53. Битеф нам је приказао, под слоганом "Почнимо љубав из почетка" (што ничим није доказао, никаква љубав није "креснула"), као најзанимљивију представу у Главном програму, "Тартифа", ауторски пројекат редитеља Игора Вука Торбице, "Ореста у Мосулу", у коме је редитељ Мило Рау скрајнуо Есхила и Орестију, на рачун енормно много филма о разореном Мосулу (што је учинило уопштеним читав догађај играња антике на згаришту), врло добру, мада не заиста "битефовску" домаћу представу "Зашто је полудео господин Р", сајбер дидактички пројекат Бориса Шепаровића "Младеж без Бога", која је брзо постала монотона и механична, "Историју насиља", стварне звезде европског и немачког театра, Томаса Остермајера, која није достигла висине његових досада виђених представа... Оне су, рецимо, одбраниле своје место у Главном фестивалском програму, макар и под поменутим слоганом о почињању љубави из почетка, што је више него натегнуто сврставање. "Јуропа", нигеријских играча, свакако није била представа у тој категорији.

Када је Битеф прешао у Луку Београд, натезање се наставило потпуном немогућношћу да се стигне тамо градским превозом, а о повратку да се и не говори! Од представа, до којих се мукотрпно стизало, само је "Али: страх једе душу", редитеља Себастијана Хорвата била на висини, коју Битеф подразумева много година... "Неморалне приче, Кућа мајка" Фије Менар била је превасходно ликовна инсталација, а "О месу и бетону" Лусијане Ларе, још један хепенинг проглашен за позоришну представу. О "Ретким птицама", новоциркуском шоуу трупе "Вук за човека", као и истраживању сценског простора "Позвани" Сепа Бајенса, тешко се може говорити као о развијеним позоришним формама, ма ког жанра.

Стално треба поново читати нашег најбољег позоришног критичара, Јована Христића, који је изврсно дефинисао испразност модерности изреком "муте воду, да би изгледала дубља"