У књизи новела "Ћерка шпанског борца" покушао сам да расветлим шта се с нама збило у двадесетом веку, на шта је изашло то што смо радили или што нам је наметано, чему има утехе а чему нема: шта нипошто није смело да се догоди, а догодило се. Требало је - тако осећам - у томе свему бити кратак, али не и сасушен, "брз" на доста дугом путу.

Ово, у разговору за "Новости", истиче Драган Стојановић (1945), који је за ово дело, у издању Дома културе "Студентски град", пре неколико дана добио престижну Андрићеву награду.

* Жири је добро уочио да је ваша књига на трагу Андрићеве прозе, о којој сте иначе написали обимну студију "Лепа бића Иве Андрића". Чиме то српски нобеловац инспирише и данашње писце?

- Андрић даје трајан и незаменљив подстицај у настојању да се преко књижевности дође до историјског самоосвешћења и сагледа усуд појединца у сударима великих и малих "сила". На врхунском нивоу, на другачији начин, својим романима и приповеткама такав подстицај дају и Милош Црњански и Ћамил Сијарић. У том троуглу сагледавамо шта нас је све задесило, шта је у протеклим вековима морало и шта није морало бити, шта се није десило, а могло је и требало је да се деси. Наравно, гледано нешто даље уназад, ту је и најзначајнији српски писац, Његош, чије речи "Свијет је овај тиран тиранину, камоли души благородној" и "сламка међу вихорове", стално треба да имамо на уму.

Нажалост, у савременој књижевности има и покушаја да се Андрић дифамира као личност, чиме аутори који се тиме баве постижу само то да дифамирају сами себе. На то је указао Душан Глишовић у својим одличним књигама о Андрићу као дипломати.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Хашеков смех над лудницом света


* У прве две приче, "Патро" и "Ерихова смрт", у збивања су уплетене неке стварне и историјске личности. С којим циљем?

- Када историјске личности постају књижевни ликови, писац стиче извесну слободу да сажме и преобликује стварност која чини његову сижејну грађу, у складу са специфичном логиком приповедања; важно је да ту слободу не злоупотребљава, што се најчешће дешава тзв. ангажованим писцима. Ако нешто не волим, то је "ангажована књижевност".



* Трећа прича, према којој је књига насловљена, казује о нашим временима и савременим јунацима. Колико је доба које живимо подстицајно, а у којој мери дестимулативно за савремене писце?

- За писца је свако време добро и стимулативно. Зависи шта ће у њему видети, открити, и шта ће са тим што је открио и видео урадити. Мени је било важно да се чује да не постоји апсолутно зло, јер свет у том случају уопште не би могао постојати, али да постоји апсолутно неопростиво зло. Није довољно не заборавити. Или понављати, у свечаним приликама: "да се више никад не понови". Нарочито политичари воле ту формулацију. Као и ону "да нашој деци буде боље". Онда раде то што раде. Победници се усељавају у туђе куће, то је једна од "тема" која прати моју генерацију. Шта је било после с њиховим синовима и кћерима? Зашто се неке ствари такорећи неумитно понављају? Историја је свугде, па и овде, низ гнусоба злочина, мада, разуме се, није само то. Дан ће осванути, па осванути, без обзира на све.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Драгану Стојановићу "Андрићева награда"


* Као дугогодишњи предавач светске књижевности на Филолошком факултету у Београду, где сте сада професор емеритус, у којој мери сте се трудили да ваше приче буду универзалне?

- Пре неколико година могла се чути реклама: "Светско а наше". Мислим да се односила на пиво. Сад, после више деценија проведених уз Гилгамеша па даље, све до, рецимо, Томаса Мана и Борхеса, мислим да данашњи писац овде има шансу да најдаље "добаци" ако се руководи девизом: "Наше а светско". Само, не треба се усиљавати да се тако нешто постигне, не треба тражити или наметати било какве рецепте. Свакако, ако се нешто у ономе што пише отвара и некоме у свету - утолико боље.


"МАРИЈИН МИРИС"

* ОД бројних збирки песама, романа, огледа, монографија... које сте објавили, које вам је дело најближе и најинтимније?

- Не знам баш. Можда роман(и) "Двојеж". Можда поема "Сл. пере зубе морем...", можда песма "Висина, грчка именица". Људи, нарочито жене, кажу ми: "Маријин мирис" из збирке прича "Месеци". Ја потврдно климам главом...