ПЕТ младића и једна девојка ходају, под циркуском шатром, једни по другима, готово уопше не додирујући тле. Трче, преплићу се, скачу у простору, опет се дочекујући на другоме...

Француски "нови циркус" представљен је трупом "Вук за човека", мада је у представи човек човеку био подршка, никако "вук"... У овој представи, коју само акробатика дефинише као циркус, има тензије. Од уздржаног контакта, на почетку, кореографија касније достиже драматичне размере, до те мере да акробате понекад морају, уз осмех партнеру и нежан додир, да се спусте и на тле... Те форме, које се мењају у ходу, стварају утисак неког сценског калеидоскопа, лебдења у ваздуху, забаве, лакоће, до које се, као и у "правом" циркусу, тешко стиже, дуготрајним тренингом.

Рецимо то овако: ако се до резултата позоришног дела стиже само тренингом, а не сложеним процесом раста драме и збивања, колико тај жанр, опет да кажемо, може да се сматра позоришним?... Фудбалска утакмица подразумева и играче, и гледаоце, чак и тензија расте. Да ли тиме постаје блиска позоришту?... У класичном циркусу, "Сирк д солеј", на пример, подршка партнера и колективни чин достижу врхунац. Је ли то, такође, театар? Где је разлика (сличност) акробатске "акције", са позоришном радњом?


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА - 53. БИТЕФ: Тешко се гради, лако се урушава


Један велики драмски стваралац је, давно, дефинишући суштину позоришне уметности опоменуо, да је дубити на глави велика уметност, али, ипак, није позориште... Шта ли је тиме хтео да каже?!

Ако се занемари упитаност, треба ли "нови циркус", у овој, сувише једноставној форми, да стигне до Битефовог Главног програма, треба поштено признати да смо отворених уста уживали у умећу шест француских "циркузаната". Шармантно, забавно, спретно, "у зноју лица свог", што говори о напору који је за ту "забаву" неопходан, извели су свој мали шоу за дете у нама. И то је био доживљај који је сувише забаван да би покренуо велика питања, о интеракцији међу људским бићима и неискоришћеним могућностима друштвене подршке. "Стално стање неравнотеже", чему трупа "Вук за човека" ("Човек је човеку вук?") тежи, превише је филозофска мисао, којој је потребно чвршће упориште у самом перформансу.

Када је Јован Христић, можда најзначајнији српски позоришни критичар, за "Сан летње ноћи", који има везе са циркусом, у режији Линдзија Кемпа, пишући о 15. Битефу, рекао да више не припада позоришту, дошао је у сукоб са обожаваоцима Кемпове представе, али и са онима који "нови циркус" сврставају у позоришни жанр. Поготово на озбиљним фестивалима.