НИЈЕ застрашујуће скочити и полетети. Можете скочити са облакодера, опасност почиње када треба да дотакнете тло. Пре 44 године, када сам напустила ову земљу, скочила сам и од тада сам лететла. Данас осећам да почињем да дотичем тло, а топла добродошлица коју сте ми приредили је умањила нешто што је могло бити катастрофалан пад - рекла је у суботу славна уметница Марина Абрамовић, отварајући испред Музеја савремене уметности поставку "Чистач", која је европску турнеју завршила у Београду, где је она кренула у свет. Претпремијера за ВИП званице, спонзоре и политичке званичнике, међу којима су били премијерка Ана Брнабић и председница Скупштине Србије Маја Гојковић, одржана је предходне вечери.

Пред стотинак представника нашег културног и јавног живота и дипломатског кора, на отварању у суботу, уметница је истакла, како је током 44 године живела на многим местима, "у колима, на путу, међу Абориџинима у Аустралији, шаманима у Амазону, Холандији, Кини, Јапану, Индији, Немачкој, Италији и Америци":

- Иако сам се свуда осећака као код куће, схватам да заправо то нигде нисам била. Јер, кућа је овде. Тим пре што су сви моји уметнички радови у последњих 50 година сада овде. Ова је изложба пропутовала Европу, била у Шведској, Норвешкој, Данској, Немачкој, Италији, Пољској. Сада је стигла кући.


ПРОЧИТАЈТЕ И: Јутро са Mарином: Отварање ретроспективе "Чистач" у МСУ


Уметници, према њеном мишљењу, често рационализују значење куће, односно дома. Значај, или недостатак значаја, који он има за њихов рад:

- Ја сам српска уметница, без ибзира колико сам провела времена међу осталим нацијама. Овде сам одрасла, закорачила на свој уметнички пут. Због тога је толико значајно вратити се са "Чистачем" у МСУ. Кажу да је детињство лепо место на коме су били само они са лошим памћењем. Моје је памћење је веома добро, а могу вам рећи да моје детињство није било срећно. Али, то није била кривица моје земље. Тада, када сам нашпустила Југославију и путовала Западом било је врло другачије време.
Како је рекла напустила је Југославију, а сада се вратила у Србију:

- Много је воде протекло Дунавом и Савом, од када сам овде последњи пут излагала 1975. године. Али, колико год да сам била далеко одавде, увек сам волела нашу културу, храну, звуке, мирисе и нарочито наш црни смисао за хумор, који ме је толико пута спасио, да је постао саставни део мене. Морам да кажем и да се не бих вратила кући како доликује да није лоших чланака о мени и мом раду.


Једногласност, слагање, како је нагласила, никада није био српски обичај:

- Баш због тога, научила сам да мржњу користим као позитивно гориво и зато никада нећу остати без енергије која ми је потребна да будем уметник.



А у суботу у свитање, неколико минута после 6.23 када је била заказана конференција за медије, на Међународни дан чишћења, међународна звезда савремене уметности, представила је прво медијима своју ретроспективну изложбу у МСУ. Упоредо са првим зрацима сунца, севали су блицеви, и будили још поспане новинарске екипе којих је било незапамћено много за наше просторе на једном ликовном догађају, и то не само из Србије већ из региона (Хрватска, Бугарска, Црна Гора) али и из света.

- Дошла сам у Београд отворена срца, на своје тло, а Музеј савремене уметности ми се отворио- рекла је емоционално изузетно узбуђена Марина Абрамовић. - Ових дана, откако сам ту, само једем домаћу храну, од гурманске пљескавице до телетине под сачом.


Расположена, позитивна и дирнута, Марина је говорила отворено о свему о чему је питана, од естетских принципа својих перформанса, преко сећања на детињство и одрастање у Београду, неспоразумима са Црном Гором (о непријатном сазнању да је простор фабрике "Обод" који јој је понуђен за институт, напола био продат, као и да је стан који је купила на Цетињу, такође, имао још једног купца, а да јој новац није враћен)... Али, и о свом црногорском пореклу на које је поносна, о себи као модерном номаду, ретроспективама као знаку да је неко зрео за пензију.

Како је рекла, није јој била намера да се отварање "Чистача" у Београду буде на Светски дан чишћења, али се тако догодило. У наслову изложбе је метафора за чишћење прошлости и свести, али након што је погледала документарни ТВ филм Бориса Миљковића "Разговори са чистачицом", схватила је, како каже, да је "Чистачица", бољи наслов. И у суботу се као и у овом документарцу вратила на младост проведену у Београду из којег се иселила са 29 година:




- Обично живим у неком простору између, као што су аутобуске станице, аеродроми, паркови, одакле црпим своју инспирацију, јер је судбина ту отворена и све је могуће, у Београду је мој дом. Живела сам у Македонској 33, моја прва љубав је живела преко пута "Политике", ручала сам у "Грмечу", на гробљу сам учила за испите, а било је и практично јер људи обично на гробље доносе храну, па сам увек имала шта да поједем. Све је овде.

На питање да ли је то што је жена пореклом са ових наших простора, представљало проблем док је градила светску каријеру, одговорила је:




- Није, насупрот. Од баке сам научила спиритуалност, од оца храброст, од мајке вољу и дисциплину. То ме је учинило јаком. Не волим феминизам јер он жене ставља у одређену категорију, а за уметност није важно да ли је неко жена, мушкарац, ове или оне расе, хомосексулаца. Постоји само добра и лоша уметност.

Када је у питању Балкан, рекла је како је много њених радова посвећено управо овом простору. Причала је и о болу и страховима, који су неизоставни у многим њеним перформансима.


- Далај лама је рекао да је једини начин да зауставиш бол, да пронађеш начин да опростиш. Ја сам у својој аутобиографији говорила о свом детињству и својој породици што ми је било јако тешко, али тако сам се тога ослободила и то поделила са другима - објаснила је ауторка књиге "Пролазим кроз зидове", преведене на 22 језика.



Одговарајући како се носи са изазовима светске славе, Марина Абрамовић, цитирала је редитеља и глумца Вудија Алена, који је рекао: "Данас сам звезда, сутра сам црна рупа" и додала:

- Да сам постала звезда у двадестим или тридесетим годинама, сада бих већ била мртва, успехе је долазио постепено и никада ме није променио јер сам увек сматрала да је то пролазно. Људи су од мене направили звезду, а не ја. Уметник не треба да буде идол, јер је рад најважнији а не он.

Говорила је Марина Абрамовић и о томе колико јој је важно да негује тело које је њен инструмент уметничког изражавања, као и да инспирацију понекад добија када чисти луј код куће, или када лети авионом. Представила је и свог садашњег партнера, продуцента Тода Екерта (који је после конференције морао да отпутује за Њујорк), и открила да зна да спрема сарму, да још воли и памти наше песме као што су "Хајде Като, хајде злато" и "Чамац на Тиси" и да их често певуши док се тушира.


На крају сусрета са медијима, симболично и ритуално, "очистила" је једну младу новинарку, потом са в.д. директором Слободаном Накарадом села за сто за којим је њуоршком музеју МоМА, примала посетиоце на већ легендарној изложби "Уметник је присутан".



ЛЕЈДИ ГАГА БЕЗ ТЕЛЕФОНА

МАДА није била питана, Марина је имала потребу да објасни свој однос са поп звездом Лејди Гагом, захваљујући којој је добила младу публику.

- Нисмо се познавале, она је дошла на мој перформанс у МоМА музеју. На друштвеним мрежама њу прате милиони младих и раде исто што и она. Тако су пратећи њу, која је касније постала мој студент, стигли до мене - испричала је уметница откривајући да је поп звезди, током четири дана које је провела са њом, одузела све техничке направе. - Није причала, није јела, није имала телефон.



ЗНАЧАЈ МЛАДАЛАЧКЕ ФАЗЕ

ЗА београдског кустоса "Чистача" Дејана Сретеновића ово је био највећи професионални изазов до сада, јер се нашао у ситуацији да има конципиран број радова, са којима има пуну слободу да буде креативан. Пред њега су, како је рекао, били постављени високи захтеви да најширој публици приближи један комплексан опус стваран пола века. Професор Јерко Денегри, који је био задужен за почетке тог уметничког пута, истакао је како је Маринина београдска фаза била најзначајнија за њено формирање као уметника.




РЕАКЦИЈЕ


ВУКОСАВЉЕВИЋ: НЕћЕ БИТИ РАВНОДУШНИХ
МУЗЕЈ савремене уметности је направио изузетан посао, до горњих граница прегнућа и појединаца и колектива, јер ова продукција захтева велику педантерију, стручност, знање и умережени рад - оценио је, на отварању изложбе, за "Новости" министар кулутре и информисања Владан Вукосављевић. - Што се тиче саме уметнице, она је дубоки рефлекс духа једног временакраја 20. века. Очигледно је била пионир у једном особеном, дубоко симболичном концептуализму. Њене изложбе изазивају контоверзе- усхићење и одушевљење, али и супротне реакције. Зато позивам публику да дође у што већем броју и стекне лични утисак. Нико неће остати равнодушан.
реаговања


РАША ТОДОСИЈЕВИЋ: УСПОМЕНЕ

НАРАВНО да ми све ово буди успомене и то оне које су дугог трајања. Први пут сам је упознао док смо још били на Академији. 1965. године. Дружили смо се од тада док није отишла у Амстердам. После смо се повремено виђали на великим изложбама. Добро је ово видети у целини, не због мене, јер ја све то знам, већ због овог света около, који тртља којешта, а никад се нису срели са њеним радовима. Или, су нешто сазнали преко интернета.

МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ: ФАСЦИНАНТНО

ИЗЛОЖБА је фасцинантна, Још је фасцинатније што се налази тамо где све почиње и завршава се, не само у смислу да се Марина Абрамовић овде родила и да се овде овом изложбом вратила, него у том смислуи да је свет ове уметности и свет ових радова, овај ту свет. Одавде крећу њене референце и то целу ствар чини задивљујућом.


НЕБОЈША БРАДИЋ: БАШТИНА
ПОСЛЕ ове велике ретроспективе, поглед на савремену уметност у Београду и Србији више неће бити исти. Изложба и презентација коју имамо, у дизајнираној верзији која је успостављена у Музеју, дају озбиљан и прецизан увид у оно што јесте рад и деловање Марине Абрамовић. Сама чињеница да ће то видети хиљаде људи у Србији, значи да ће неке границе које је она давно прешла постати део нечега што је наша савремена баштина.

БИЉАНА ТОМИЋ: ФЕНОМЕН

ОНА је такав феномен да је врло тешко говорити о прошлости, садашњости и будућности. Рекла бих да је она стално присутна и то чини њену величину постојаном и трајном. Њено деловање било је зз друге великане, који су ову сцену чинили јаком и богатом, а које не смемо заборавити. Изложба је генијална и боља него што је излагана на Западу, где је презентирана музејски путем, а овде је добила спирални ток, који јој даје велику емоционалну димезију.

ЈОВАН ЧЕКИЋ: ИМПРЕСИВНО
ИЗЛОЖБА је заиста импресивна и не може се против ње рећи ни реч. Поставка је изванредно урађена. Можда ће ово покренути полемике, али проблем је што у њих улазе дилетанти, и то на дневнополитички и чаршијски начин, што је бесмислено. Савремена уметност је отишла негде где не постоје више категорије волим, не волим, већ се тражи озбиљније познавање. Посебно Маринин рад тражи дубљу анализу, јер је као она учесник много тога прошла. Такво искуство има мало уметника у свету.

АЛЕКСАНДАР МИЛОЈЕВИЋ: ПРЕКРЕТНИЦА

ОВО је велики догађај за нашу културу и све похвале за МСУ, који је успео да организује једну овако велику, важну и значајну изложбу. Све похвале и за државу која је имала слуха да се укључи у организацију и помогне овако важан догађај. Срећан сам што на отварању има много уметника, али и обичног света. Ово може да буде велика прекретница у презентовању савремене уметности код нас и један од првих значајних корака да се МСУ врати на некадашње место у Европи.

КАЈЛ СКОТ: ПОЧАСТВОВАН САМ
ПЕРФОРМАНСИ нису по свачијем укусу. Марина Абрамовић је иконичка фигура, а ретроспектива њене каријере од самих почетка, па до данас, на једном месту је веома импресивна. Част ми је што сам овде. Многи посетиоци који ће видети ову изложбу, можда ће се почешати по глави и питати се о чему се ту ради, али ако боље размислимо то је оно што је уметница и наумила да се деси.


НИКОЛА ШУИЦА: ОДГОВОРИ

КАО професор ликовних уметности верујем да ће нове генерације студената кроз ову ретроспективу моћи да сагледају дух времена који се мењао све до данас. Наравно, неко ће рећи да је оно што је седамдесетих било авангардно и запрфепашћујући, данас добило дизајнирани облик, али говоримо о друштву после информација, ван могућности да продре у процесе и хијерархије, а ова изложба је баш у хијерархијама. Она нуди много непосредних одговора за оне који желе да погледају сваки од Марининих радова.

СРДАН ГОЛУБОВИЋ: ПОВРАТАК

ВЕЛИКА је ствар што се догодила овако велика ретроспектива изложба Марине Абрамовић и што је то за њу и ову уметничку сцену, њен повратак кући. Мени су њени радови увек били импрерсивни и сјајно је што ће публика моћи да се упозна са радом једне од наших најзначајнијих уметница. ово је пресек једне каријере и веома је занимљиво када се на једном месту виде све промене кроз које је прошла.