ЗАГРЕБАЧКО казалиште младих и Монтажстрој су, у представи "Младеж без Бога", редитеља Борута Шепаровића, на 53. Битефу приказали страшну слику распада света, одоздо, од младих, који, са својим (деструктивним) идејама и поништавањем сваког ауторитета, носе тај мрак у "светлу" будућност.

После своје представе "55+", којом је, на једном од прошлих Битефа, неодољиво суровим позоришним језиком исповести људи "трећег доба", проговорио о социјалном одбацивању оних који капитализму нису "учинковити", у представи "Младеж без Бога" Борут Шепаровић стиже на крај параболе. Млади, у представи по истоименом тексту Едена фон Хорвата, по мотивима романа "Хероји" Франка Берардија, обрисани од свих емоција, осим мржње и беса, постали су машине, подређени новим технологијама са којима, у којима и за које постоје, у виртуелном свету видео-игара, где је све допуштено. За разлику од прве, ова представа, зачудо, изазива одиум, али не и емотивни одговор.

Догађање вршњачког насиља и злостављање старијих, родитеља, учитеља, случајних пролазника, свакодневица је глобалних медија, па постаје узор за клонове јунака видео-игара. Тако је, не само у Шепаровићевој представи. Она донекле стилизује догађаје на сцени, осим звука, који остаје повремено неподношљив. Како је позориште медиј а не живот, уопштавање и симулирање је неопходно, уколико није у питању документарна прича, што овде није био случај. Тако је первертирана истина, да живимо у свету без Бога, јер тако одрастамо, постала монотона, на исти начин, на који је и ТВ гледалац отупео на сталне злочине, који су му сваке вечери "на менију", уз вечеру. Публика је и излазила, у последњих петнаестак минута представе. И то онда, када је глумица говорила аутентичну Брејвикову одбрану на суду, манифест зла и злочина, после убиства седамдесетак људи у Норвешкој.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА 53. БИТЕФ: Мосул у Есхиловој Орестији

Зашто је представа постала незанимљива?... Из медијских разлога. На екрану све остаје далеко од нас. "Љубав из почетка" овде нигде није могла да почне. Осим љубави према смрти, убијању, равнодушност, која би болела када би била истинита и сведена на појединачну судбину. Фон Хораватова драма о надолазећем нацизму проширена је код Шепаровића у представу о долазећој смрти хуманог бића. Уопштено, виђено, препричано.

После непосредне слике разореног Мосула (ако је то, само за себе, позориште), што је одјекнуло у емоцији гледаоца, много више него истинитост Есхилове "Орестије", на отварању, Битеф се, већ са својом другом представом улази поново у опасне воде формалне занимљивости, која није суштински иновативна за позоришне праксе.