Десет је година како заувек нема Олге Оље Ивањицки (Панчево, 1931 - Београд, 2009), мазне и загонетне, мудре и цењене у сваком режиму. Многи уметници исказали су стваралачки замор и лошим делима укаљали своје име, релативизујући своје место у систему уметности. Последња велика изложба ове сликарке у Историјском музеју Србије у Београду, којом се 2017. године представио њен легат и претходна ликовно још успелија у Народној банци на београдској Славији из 2006. године, указале су на уметницу која је и у позној доби успешно сликала уља већих формата, промишљених и замашних композиција. Када се слегне медијска халабука око ње и престане са квалификацијама као што су Леонардова кћи или Београдски женски Дали које јој доносе више штете него користи, остаће њено сликарство, поетска и философска мисао једног од последњих европских визионара из доба високог модернизма.

Оља се показала спремном да одговори на изазове времена и буде испред своје епохе. У доба разних новокомпонованих и поп певачица, порно забављачица, које се баве чак и модом, она је показала да суверено влада и законима високе моде. Њена колекција за модну кућу "Мона" није била само омаж Његошу и поглед на 19. век. Успела је немогуће, да лепи, старински, достојанствени стил из прошлости преведе у неку нову, будућу отменост, исказавши се и као модни креатор. То је био и њен лични стил одевања. Слично је наступила и са архитектонским пројектима и дизајном.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Филмска критика: Ноћ и град

Сада, када је отишла, увиђамо да је отелотворила идеју Леонида Шејке и њених сабораца из групе Медиала о могућности заснивања нове ренесансе, традиционалног и модерног, онога што је названо "магија екстрема" и "јединство супротности". Пред крај живота, похађала је сваке недеље предавања из философије, на којима је проучавала Платона и Хегела, али и постмодерног мислиоца Слотердијка. Била је крајње отворен дух, без предрасуда према било чему. Са Шејком, Миром Главуртићем и Владаном Радовановићем је 1958. године основала Медиалу и била једини њен женски члан. У свој полувековни артистички пројекат унела је невиђен шарм, физичку лепоту и мистичност. Сви су у Медиали били заљубљени у њу, како је признао Миро Главуртић, а обожавали су је многи, од композитора Душана Радића, уметничког фотографа др Миодрага Ђорђевића, до млађих сликара. На питање која је девојка најлепша у Београду, постављено крајем шездесетих у редакцији часописа "Дело", цртач Драган Лубарда је одговорио: "Оља Ивањицки када у огледалу посматра Ољу Ивањицки."

Ако је као сликарка била далеко испод свог узора Леонарда да Винчија (њена најбоља рана уља попут Теуте II из 1957. године на трагу су Мона Лизе), тежећи универзалности имала је нечег од духа ренесансних генија. Дубоко је зашла у многе области и у свакој оставила траг а публика је познаје као медијски највиђенију нашу сликарку.