ИЗ пера прворазредног српског приповедача и романописца Горана Петровића, кога су широм света већ уписали као великог аутора, пред читаоцима "Вечерњих новости" налазе се дела из циклуса "Приче о Мерама". Једном месечно, у Културном додатку, наш лист ексклузивно објављује ове Петровићеве књижевне бисере.


Чашице ракије на белом столњаку. Ракија има племениту златну боју, "смирила се", лежала је у храстовом бурету.

Бели столњак је, дабоме, на столу. Али, квадратни сто није обичан, направљен је тако да грли дрво бреста, па се чини као да стабло изниче из трпезе. У граду би, могуће је, на то средишње место ставили вазу са цвећем, какву икебаницу, стаклену зделу са воћем, а неко би у тој стакленој здели поносно држао само кључеве од кола и даљинске управљаче... Али, мој пријатељ је у свом дворишту на селу направио сто "уколо" бреста, тако да се сви који за њим седе увек налазе у шареном хладу. Требало је за такав раскошан сто времена, док крошња бреста не порасте, није то само неколико дасака спојених ексерима, типловима, туткалом...

Сто и брест су, дакле, у дворишту. А оно је, двориште, у Липолисту, селу близу Шапца, познатом по ружама. Дочим је Шабац, знано је, у равној Мачви... Која је у Србији, негде такође равној, негде узмрешканој... Све ово је највише због тога да неко не би прекидао читање приче и Липолист тражио на "Гугл" мапи.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдска филхармонија отвара сезону "#запратибетовена"

Седимо и пијуцкамо ракију. Разговарамо о свему: каква је била година, о расаду, о томе како сада постоји само потоп или само суша, шта је родило а шта није у књижевности... Благо септембарско сунце просијава кроз брестову гору... Све би се чинило као вечно да брестов лист није почео да се реди, опадањем наговештава долазак јесени...

Наш разговор повремено прекидају унука и унук мог пријатеља. Према њима се понашамо као да смо ми деца, а они одрасли. То ваљда подсећа мог пријатеља на дан када је његов син, док је још био мали, притиснуо један од прекидача у кући, а прекидач је у истом часу прегорео. Бива то, дешавало се свакоме од нас да му та справица под прстом откаже послушност... Само клацне и надаље ничему не служи... Малишанов отац, мој пријатељ, тада је у шали рекао: "Покварио си прекидач!" А дете је најозбиљније могуће одговорило: "Само допола! Искључење ради!"

Смејем се. Кажем: "У крајњем случају, то је тачно. Искључење ради. Добар изговор!" Затим додајем: "Волео бих да сам ја то написао. Могу ли да ти узмем причу? Пишем о мерама које смо изгубили... То је управо половина онога у чему се сви налазимо."

После неколико дана седам за радни сто. Овај сто се налази уза зид, у згради, у граду... Гледам неколико драгих слика испред себе, један акварел, две иконице, три разгледнице уденуте у рамове графика, бројне белешке на самолепивим листићима... Без обзира на све то, зид је зид. Питам се да ли је све ово што сам већ написао о "искључењу које ради" - довољно за причу о мерама. Или је то само за њену половину? А ако пак јесте довољно за половину, право питање би било: Да ли је потаман за ону прву, или за ону другу?