На могућност да се, макар "у траговима", тема 53. Битефа "Почнимо љубав из почетка" сложи са представом "Орест у Мосулу", чије су главне теме кривица и опроштај, у библијским и цивилизацијском размерама, говорићемо, вероватно, по завршетку фестивала, када пропратимо све представе и њихову референтност на понуђени концепт.

Битеф, традиционално, на понеку од представа (да кажемо, у недостатку места) смешта критичаре тако да читаву сцену и не могу видети, што се догодило и са "Орестом у Мосулу", коју је Мило Рау поделио између позоришне сцене и видео-екрана, где је врло важно уочити меру, сценографску целину, коју то производи. Видевши само десни део сцене Народног позоришта, нисмо, срећом, били ускраћени за учествовање у "ареопагу", арбитражи, коју Мило Рау нуди, сваком учеснику у представи, извођачу и гледаоцу. Као што је Атена, у трећој драми трилогије "Орестија", "Еумениде" (претходне две су "Агамемнон" и "Хоефоре"), на брду изнад града, на демократском суђењу, дала глас свима да одлуче да ли је Орест крив за убиство мајке, Клитемнестре (па је ослобођен кривице, јер је њен злочин, убиство Агамемнона, био неопростив), тако и Мило Рау, тачно, проницљиво и прецизно понавља тај поступак, на крају своје представе "Орест у Мосулу", где се присутни изјашњавају о томе да ли би опростили борцима ИСИС-а за разарање града Мосула, древне Ниниве, симбола историје и културне баштине. Рау је, као увек, разарајуће актуелан, субверзиван, парадоксалан (документ је деконструисан јасном уметничком метафором), кад доводи своје глумце у разорени Мосул, где га чекају ирачки глумци, са својим потресним исповестима. Парафраза Есхилове "Орестије", која се у Мосулу поставља, више је водич кроз анамнезу злочина, него што се тумачи етички проблем оправданости казне, што је главна тема античке драме, уопште. Документ, јасно је, побеђује у јачини доживљаја, па трагедија, коју Мило Рау смешта на условни, посредовани простор позоришне сцене губи значај, пред трајањем, које постаје жртва, у разореном граду, а са тим одлази и сваки смисао убијања, уништавања, ратовања, злочинства, патологије бестијалности и смрти.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: НАГРАДА БОГДАНУ ДИКЛИЋУ УЗ ОВАЦИЈЕ ПУБЛИКЕ: У Лесковцу свечано отворен 12. Интернационални фестивал филмске режије

Утисак је да је у представи "Орест у Мосулу", било много више Мосула, него Есхила, па отуда и наслов овог текста. У страсти да до краја уопшти и учини позоришним опасни боравак трупе, која спрема "Орестију" у Мосулу, Мило Рау је местимично претеривао у нагомилавању значења, од којих многа нису објашњена до краја. Сувише свега, премало хумора (као што су дивни музичари на рушевинама Академије уметности), чини ову представу великом у домену теме којом се бави, значајним тумачем механизма опроштаја и његовом примењивошћу на ратне злочине, али је, такође, оптерећује диктатом телевизијског медија, да слика, као сведочење и дијегеза, буде страшна, ако се хоће да буде запамћена. Без контраста нормалног живота. А то се, чини се, не може постићи без "западања из среће у несрећу", како рече Аристотел.