МИЛУТИН Обрадовић је несвакидашњи уметник који из свог атељеа окруженог каменом, небом и морем Црне Горе, снажним галопом коња као симболом његове слободе, инспирације и живота, и вечног мотива на његовим платнима, осваја свет неуобичајеним уметничким изразом и животном филозофијом, базираним пре свега на емоцијама, а онда и таленту, несумњиво аутентичном као што су и његове речи, слике, цртежи, песме, и снови. Познат љубитељима уметности у региону и у свету као човек који своја дела ставља испред свог лика, Обрадовић непретенциозно, али веома приметно на уметничку мапу овог поднебља, а и шире, уписује значајан рељеф успеха. Предстојећа изложба цртежа симболичног назива „Загубљена писма“, о којој говори за наш портал, откривајући притом много о себи и својој уметности, додаће том рељефу још једну дубоку бразду и симболично исписати писмо које неће избледети.

Прочитајте још: Распети између иконе и слике

* Пред вама је још једна београдска изложба, овог пута у павиљону “Цвијета Зузорић”. Какву причу сада представљате љубитељима ваше уметности?

И овог пута причам своју страну живота, комплексан или једноставан, мистичан или огољен. Желим да се у галерији павиљона „Цвијета Зузорић“ за време трајања моје изложбе осети танго чији ритам ремети мир простора мог атељеа, мир који се зове живот. Имам велики задатак да својом изложбом оправдам реноме и поверење које ми је указано од самог павиљона „Цвијета Зузорић“, јер је то један од најпрестижнијих простора за излагање.

* Због чега је ова изложба посебна, можда и другачија од претходних?

Посебна је по томе што се први пут, управо у Београду, представљам изложбом цртежа под називом “Загубљена писма”, и на тај начин овом граду поклањам своју најинтимнију исповест.

* По чему се свака нова изложба разликује од претходних, а шта је оно што их увек повезује?

Осећам да су моје нове изложбе снажније и да порука не стиже брзо, већ сазрева и саму себе доноси посматрачу. Исто тако, имам осећај да су све моје досадашње изложбе настајале само зато што су снажно и истински постојале у мени. Прошле и садашње, старе и нове повезује једна једина истина - да је човек пролазна адреса својих загонетки, одговора и питања.


Прочитајте још: Изложба Феликса Надара: Портрет једног времена

* На који начин бирате дела која на одређеној изложби представљате и шта је пресудно при том избору?

Када је изложба искрена и снажна њој нико не треба да одабере експонате. Она саму себе постави и саму себе одреди. Никада нисам имао сумњу у представу својих дела, иако је страх увек био присутан, али опште је познато да страх има безброј предности и само једну ману, а то је да се страх плаши.

* Колико људи разумеју вашу уметност и на који начин их уводите у свет који живи на вашим платнима?

Уметност је присутна само онда када није довољно огољена да би се могла разумети лако. Човеку је у природи да на прославама и весељима свој осмех дарује некој замисли своје личне среће. Такође, човек на сахранама колико год да жали покојника, исто толико оплакује себе. Слично реагује посматрач мојих слика, јер очи виде само оно што душа жели да осети и никако не могу бити сигуран да ико од њих може видети шта сам ја, као аутор, заправо, хтео рећи.

* Мотив коња, као ваша вечита инспирација је увек присутан. Колико се и на који начин он мења кроз време и ваше искуство и сазревање као уметника и човека?

Баш у овом периоду лета које постепено прелази у посед јесени, свака ноћ и свако свитање тихо уђе у своје постојање као трептај коњског ока. А очи никад не старе иако је у очима и младост и старење, као и сусрет сваког будућег растанка. Зато ме фигура коња мотивише и убрзава ми душу својим галопом. Сваки пут ми изнова протече кроз моја надања, моју срећу и моја страдања.

* Претходни циклус изложби у региону и иностранству носио је назив „Обичан, малецки сан.“ Јесте ли успели да га остварите?

Обичан малецки сан” је циклус слика који је јос увек жив, али слови искључиво за моја платна. Не сматрам да сам га остварио, јер се целог живота спремам за снове.

* Овог пута своја дела представљате под називом „Загубљена писма.“ Шта он симболизује?

Сви ми чекамо нека писма у својим жељама и надањима. Изложба “Загубљена писма” су цртежи који су одговор на веома суров и експлозивно динамичан дигитални свет у којем живимо. Дигитални свет који ствара новог човека. Човека који

е у извесној будућности престати да се нада, да исчекује и да се искрено радује било каквом виду поруке или писма. Тако да, изложба “Загубљена писма” не представља ништа друго до огледало данашњег човека.

* Која писма су била најважнија у вашем животу, како од оних која сте ви писали, тако и од оних која су писана вама?

Сва писма су ми важна. Сва која сам икада добио, чини ми се да сам их слутио. Још увек сам заљубљен у писма.

* Могу ли слике бити писма и како се таква писма пишу и читају?

Слике и јесу писма. Слике су живот, рађају се, бледе и старе као и живот. Слике су лако читљиве и врло су брбљиве. Незгодно је што оне остају искрени сведок једног времена, а живот је река којом плове све слике које ће, на крају, начинити цели албум једног људског века.

* Које загубљено писмо и даље тражите и шта у њему пише?

Има једно писмо које ишчекујем од свог рођења. У њему су смештена сва писма која су ми икада написана. Ту су и она писма која ће ми бити написана, а шта у њима пише, то само богови знају.

* Каква писма тренутно пишете?

Тренутно пишем својој невери и надам се да ће то писмо стићи до ње и да

е га она прочитати барем три пута пре преласка у веру, као и да ће разумети зашто то писмо пишем баш њој.

* Где путују ваша „Загубљена писма“ после Београда?

Након Београда одлазим на XИИ Бијенале у Фиренци, где ћу се представити са платнима из циклуса “Обичан малецки сан”.