КАДА је пре 12 година општина Земун расписала конкурс за конзервацију и рестаурацију зидова Николајевске цркве, после вишедеценијске небриге, најстарији београдски православни храм био је прилично запуштен. Кров је прокишњавао, фасада је била испуцала, звоник се одвојио од наоса, унутра је било мрачно, зачађављено, јер је црква у неком периоду горела... Овога се присећа београдски козерватор, рестауратор, сликар, фрескописац и иконописац Татјана Филиповић, која је након много претходног посла у санацији земунске богомоље, напокон, у прилици да обнавља зидне слике.

- Затекли смо једно жалосно стање и већ на самом почетку радова открили да црква има озбиљне проблеме са статиком, па сам позвала грађевинце и архитекте, како би дали стручно мишљење о степену оштећења - наставља саговорница. - Потом се испоставило да храм лежи на базену воде. Иконостас је био црвоточан од влаге, почео је да се нагиње на једну страну.

Али, две године пре него што је Грађевински факултет преузео бригу о санирању здања 2010. године, уз благослов патријарха Павла, како фреске приликом бушења, инјектирања и осталих интервенција (око цркве је све било ископано, сондама се вадила вода, стављане су утеге и споља и унутра...) не би пале са зида, Филиповићева је кренула у њихово спасавање:

- Консолидовала сам их и везала за зид - прича уметница, коју је у децембру прошле године позвао свештеник Драшко Тепавац, старешина Николајевске цркве, са намером да доврши започето и врати сјај живопису. После завршетка грађевинских радова, лане је обновљено две трећине иконостаса, па је дошао ред и на реконструкцију зидног сликарства, за коју је добијен благослов патријарха Иринеја.

Позив је дочекала у Републици Српској, где је осликавала цркву Светог Василија Острошког, коју у родном Тршићу подигао добротвор Велизар Аћимовић, наш грађевинац који живи у Русији.

- За Николајевску цркву сам се последњих 12 година везала као за своју кућу - објашњава саговорница, која је као спољни сарадник Републичког завода за заштиту споменика, радила и на нашим најзначајнијим средњовековним споменицима, попут Жиче или Градца. - У овој цркви нема класичног фреско сликарства, већ је у питању секо техника, уље на зиду. Зидно сликарство Николајевске цркве настајало је у три епохе: припрата је најстарија, а хор и олтар најмлађи, из тридесетих година прошлог века, док је између настао централни део, у коме су представљени српски краљеви и сцене из живота Исуса Христа, као и сама солеја.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Црква Светог Марка: Мозаик који има душу


Обнову Николајевског храма (у коме ће Хитон Господњи поново гостовати од 22. септембра до 6. октобра) помогли су људи добре воље, парохијани и верници, Општина Земун (у чије име бригу о црквама води Дамир Ковачевић), а велики донатор је и Горан Висовић, са породицом.



Како је ова црква, архитектонски и сликарски, рађена у барокном маниру (иконостас је категорисан као најлепши из 18. века), саговорница, на питање да ли постоји разлика између рада на оваквом и споменику средњег века, одговара:

- И барок и Византија се воде као стари објекти, тако да су принципи и приступ послу исти, као и материјали. Духовно сам везана за Византију, али када су светиње у питању, небитно ми је да ли је посреди барок или средњи век, јер радим срцем. Штитим културна добра, каква год да су. Барок јесте китњастији, такви су и орнаменти, а ликови светитеља су реалистичнији, па обичном свету изгледају животније. Византија, с друге стране, има своје "тврде" законитости, али и сопствену лепоту.

Радећи на најлепшим средњовековним здањима, наша саговорница је изблиза, са скеле, гледала боје и потезе старих мајстора, учила од њих. Али, када као фрескописац или иконописац ствара нова дела, сматра да претходнике не би требало опонашати.



- Они јесу непревазиђени, али када радим, покушавам пре свега да останем у духу Византије, истовремено стварајући нешто ново - каже Татјана Филиповић, која је пре четири године осликала зидове олтара цркве Светог преображења на Пашином брду, као и њен иконостас. - Прво консултујем теологе, који су ми увек навигација. Водим се теолошким канонима, који су непромењени - светитељ мора имати одређену хаљину, браду... Прво направим скицу, па цртеж који нанесем на зид. Тако настаје концепт, а потом слажем слику до слике, и правим композицију.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - По утеху и пред Христову доламу


За осликавање цркава Татјана Филиповић користи старе материјале, природне пигменте:

- Поједини су добијени од полудрагог камена, има их земљаног порекла, а већина је минералног - предочава наша саговорница, додаје да само материјале неотпорне на црквене услове где је присутна кондензација мења новим, хемијским. - Ако могу да бирам и предложим задужбинарима који желе да оставе нешто својој деци, земљи, и пре свега цркви, онда упућујем на те старе материјале, за које нам је историја показала да су постојани седам, осам векова.



ФОТО-ДОКУМЕНТАЦИЈА

ВЕЋ је током истраживачких радова на Николајевској цркви наша саговорница, 2007. године почела да ствара сада већ богату фото-документацију.

- У садашњој реконструкцији управо се водимо тим снимцима затеченог стања, јер је током грађевинских радова страдао један део орнамената. Сваки савесни конзерватор мора добро да сними затечено стање, али фотографишу се и све остале фазе, до завршне - тврди Филиповићева.



НЕМА ЈЕФТИНИЈЕ И НЕМА БРЖЕ

НАШ 21. век донео је то да се све производи брзо, да је лошег квалитета и направљено да кратко траје. Употребљавају се непроверени материјали. Ако хоћете да неко културно добро траје, морате да водите рачуна на каквом носиоцу сликате и да ли ће боје дати дуготрајност уметничком делу. У овој нашој земљи Србији се зато бијем са ветрењачама. Свима као да је најбитније колико нешто брзо може да се наслика и колико ће коштати, мало ко се бави тиме колико ће трајати. Као конзерватор, не одступам од тога да се употребљавају најквалитетнији материјали. Нема јефтиније и нема брже - закључује уметница.