РОМАН "Нана" Емила Золе проблематизује све оне теме и односе који мене интересују, као конгломерат нарација стварности у којој боравимо: позориште, политика, медији, сталежи... Чини се да једном успостављени односи између њих преживљавају кроз векове до дана данашњег, колико год да је свака револуција кроз историју макар на тренутак успела да их поремети.

Овако, у разговору за "Новости", почиње Спасоје Ж. Миловановић, драматург и управник нишког Народног позоришта, у чијој ће драматизацији (и режији Иване Вујић), култни Золин роман бити постављен у новембру на сцени "Мадленијанума".

Оно што га, како истиче наш саговорник, фасцинира јесте Золина вивисекција театрализације друштва у којем се граница између позоришне и непозоришне стварности укида:

- Доследно сам испратио композицију романа, поигравајући се формом булеварског театра, у којој Хор, као множина индивидуалних судбина и гласова, чува сећање на грчку трагедију, али постаје и свезнајући приповедач, нешто као друштвена мрежа, одабрани аватари окупљени око препричавања Нанине судбине.

* Народно позориште Ниш завршило је претходну сезону са 131 програмом, обновило репертоар са девет премијерних наслова...

- Приближно 24.000 гледалаца је посетило представе нашег театра, а неколико хиљада грађана је присуствовало многобројним програмским и промотивним активностима. Народно позориште може бити задовољно протеклом сезоном, јер су постављени добри темељи за даљи развој позоришта како у програмском, тако и технолошком смислу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - "Шопаловићи" на отварању


* Да ли је Фестивал "Театар на раскршћу" прави рецепт како се и ван Београда могу гледати добре представе?

- Фестивал је направио први корак. Још увек несигуран, али свакако неизмерно важан. На првом фестивалу публика је имала прилику да види 10 представа из осам земаља. Са те стране можемо бити и више него охрабрени да наставимо. Ипак, право позиционирање на фестивалској мапи тек предстоји.

* Да ли вас посао управника одваја од професије и у којој мери?

- Посао управника позоришта је за мене само још један вид уметничког изражавања. Искуство које имам као театролог, драматург, редитељ и позоришни критичар, умногоме ми олакшава садашње ангажовање. Овим пре свега мислим на комуникацију и стремљење заједничком циљу са колегама из Народног позоришта Ниш. Њихова подршка и разумевање, поштовање договорених обавеза, у исто време су ми омогућили и да наставим са својим базичним активностима.

* Колико су важне копродукције?

- Умрежавање позоришта на овај начин отвара могућност публици да препозна и упозна нова лица и навике које они собом носе. У исто време, омогућава се препознавање потенцијала на свим нивоима градова чија позоришта отварају мостове сарадње. Копродукција је и начин децентрализације. Позориште не може да буде погон једног града или једне регије. Децентрализација у култури, по мени, постоји у сваком граду које има позориште или какву год институцију културе. У том смислу, културна децентрализација је много даље отишла од сваке друге.

* Шта треба да се учини да се појача размена између Београда и остатка Србије?

- Проблем Београда и остатка Србије лежи у чињеници да је, барем засада, највећи и најкрупнији капитал у Београду, највећи број становника живи ту, највеће позоришне, медијске и филмске куће... Не говорим, наравно, о квалитативним вредностима тога што се дешава. Тврдим да би глумци из Ниша, Крушевца, Ужица, Шапца или Сомбора, са медијском подршком Београда, постали исто тако звезде, као глумци који живе и раде у престоници. Тек тад бисмо могли да формирамо неке добре параметре размене. Овако, немате параметре. Уметници ван Београда су изван фокуса медија и препознавања и по правилу се улажу додатни напори у било којој врсти комуникације. Стварање фаме о Београду као једином месту у Србији са могућностима напредовања и доказивања квалитета, довело је до тога да трећина становништва живи и ради у њему. Добра је ствар да се оваква поставка мења. Свакако не оном брзином којом желимо, али се мења. Економско и правно јачање друштва и државе, већа покретљивост становништва, лагано померају фокус са Београда ка другим срединама.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Чарлс Симић за Нишлије


* На који начин се позоришта ван Београда могу изборити за равноправнији третман када је финансирање у питању?

- Дуго жељени Закон о позоришту свакако ће морати да одговори на сва ова питања, као и да понуди моделе оснивања позоришта, обавезе оснивача, систематизацију радних места... Успостављање правила и дугорочно планирање је, наиме, неопходан услов стабилизације сваке институције и друштва, па и позоришта. Сводећи питања и одговоре, може се рећи да се српска позоришта налазе у стању апсолутне спремности да се подају првом путнику намернику, што својом кривицом, што кривицом друштва.



* Да ли је поштено да само национални театар финансира држава, а да су остала позоришта препуштена локалним самоуправама?

- Постоје различити примери на који начин функционише финансирање позоришта у различитим земљама. Позоришта у Северној Македонији и Бугарској су сва на буџету државе и сваке године конкуришу за средства. У Немачкој постоје буџетска државна и градска позоришта. Енглеска и Француска имају своје националне куће. На буџету Републике Србије налазе се два позоришта: Народно позориште Београд и Народно позориште Приштина са привременим седиштем у Грачаници. Искрено ми је жао што је пре десетак година неразумном одлуком ондашњих покрајинских власти СНП скинут са буџета Републике. Дубоко сам уверен да свака држава мора да има своје националне институције на које обраћа посебну пажњу.


САВИН, ТОМИЋ, ЂОРЂЕВИЋ...

* МОЖЕТЕ ли нам открити шта спремате за нову сезону?

- Врата позоришта ће и даље бити отворена свим оним идејама које доприносе повезивању различитости, подстичу на размишљање о поштовању других, промовишу позитивне вредности и етикетирају недостатке савременог друштва... Оваква начела одредила су и репертоар премијера сезоне 2019/2020, која ће се играти под слоганом "Мит и мито". На програму ће 6. октобра бити "Власт и њена опозиција" Небојше Ромчевића, у режији Егона Савина, затим 28. новембра "Крв црвеног петла" Милоша Латиновића у режији Јоване Томић, па "Један Едип" Арманда Насимента Розе у режији Југа Ђорђевића, заказан за 21. децембар...