У ЉУБИНОМ постојању, животу, сликарство је било једина активност која је стварно имала смисла. У дијалогу са сликом, урањању, и путовању кроз њу, појављивало се нешто што му је нудило невербалне одговоре на егзистенцијална питања, али никада до краја, па је трагао даље... Једна од примарних црта и његовог карактера и његовог сликарства била је анксиозност, али и запитаност о судбини универзума, човека, људској усамљености, силама које су у човеку и њиме владају, о ономе што долази после...

У амбијенту дуго чекане ретроспективе слика Љубе Поповића (1934-2016) у Галерији САНУ, која, према "бројачу" на вратима (отварање је видело 1.558 посетилаца, у четвртак их је било 1.435, у петак 1.926) већ у првим данима наговештава рекордну посету, ово за "Новости" прича Славица Батос, његова друга супруга, која је заједно са историчарем уметности, Николом Кусовцем, саставила репрезентативну поставку 45 великих формата, чији је аутор сликар и академик, који је светску славу, више од пола века, стицао у Паризу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Галерија САНУ: Љубина дела у својој кући

- Топао пријем публике осећа се и после отварања - каже Батосова. - Београд га сада прима и присваја, и лепо им је што могу да кажу: "Он је наш". Десила се нека магија у овом простору. Размена енергије која је постојала између сликара и слике сада струји између дела и посматрача. То је био Љубин циљ. Оно што је осећао док је радио на слици било је за њега значајно, па ће и они који слике гледају кроз то исто пролазити, спојити се са неким интересантнијим светом, мислима, универзумом.

Наша саговорница, која је квалификована за две професије - архитектуру и клиничку психологију - посветила се писању о уметности, и наравно Љуби, са којим је проживела три деценије, а познавали су се 45 година. Још при првом сусрету, као 19-годишња девојка, матуранткиња Ваљевске гимназије коју је занимала филозофија почела је да му објашњава како је уметност у јединственој ситуацији да разреши фундаментални, онтолошки проблем настајања нечега из ничега.

Ретроспективну изложбу у галерији Сану већ видело више од 5.000 људи / Фото К. Михајловић


- Питао ме је: "Ти мислиш да на белом платну нема ништа?" Ту ме је збунио и на неки начин посрамио, а то питање ми је остало за цео живот - наставља уметникова супруга, додајући како је живот уз једног аутентичног и занимљивог ствараоца био велика привилегија. - Пре Љубе никада нисам срела живог сликара, практично нисам видела оригинално уметничко дело... Нисам знала ништа, а мислила сам да све знам. И кроз наше касније дружење, поред свега онога што се подразумева у односу мушкарца и жене који се једно другом допадају, увек се провлачила та нит како настаје слика, шта се дешава између уметника и платна у процесу креације. Наставила сам да се интересујем за уметност, да читам, да пишем. Када год бих правила текст о неком сликару, увек сам у себи имала дијалог са Љубом. Док је био ту, сваки текст сам прво њему прочитала, и онда бисмо се поштено посвађали.

Није, ипак, волео да она тумачи његова дела, па јој је говорио: "Батос, смири се, и не објашњавај ме никад, не анализирај ме."

Фото Н. Фифић


- Не знам од чега је зазирао, можда од тог неког приватног угла - додаје саговорница. - Апсурдно ми звучи питање када сам Љубу упознала, јер никада нисам престајала да га упознајем. То ће трајати док и ја трајем.

Већ петнаест година Славица Батос саставља - catalogue raisonn, "попис" свих Љубиних дела и намерава да у догледно време објави његов први део. Садржао би репродукције и све податке који постоје о делима (када су настала, у чијем су власништву, где су излагана) насталим до почетка седамдесетих година прошлог века.

- После Љубине смрти интензивно сам сређивала документацију, тако да готово хиљаду слика могу да идентификујем из главе, знам им и наслове - каже жена чији је фото-објектив забележио 2.000 Љубиних радова, током 25 година, што је "метар и по" кутија са по 36 снимака. - Управо јуче сам добила податке о слици која ће се појавити на аукцији за 20 дана, а која није нигде уписана, нити је фотографисана. Препознала сам посвету, коју је Љуба наменио једном великом француском новинару, писцу, теоретичару.

Да је остао у Србији, сматра наша саговорница, Љуба никада не би постао светски уметник:

- У оно време нико га није ценио, имао је само једну изложбу у Ваљеву, а за трећу изложбу "Медиале", представили су му рад док је он био у војсци. Нису га ни питали. Њега је направио Париз, од багажа у коме је понео наслеђе са овог тла, тако што му је додао надоградњу.

Љуба је имао и свест о својој аутентичности и није волео класификације:

- Имао је линију водиљу, коју није дефинисао, али је знао да би требало да је следи. Мислио је да не треба да буде ни под каквом догмом, да буде члан групе. Себе није видио као припадника нечега, иако је био био присутан на изложбама фантастике, надреализма, па су га се онда дочепали и симболисти... За сваку од тих класификација било је добрих елемената, јер је био толико богат и разноврстан. Недавно је са мном контактирао један велики француски колекционар, који ми је рекао: "Много волим неоекспресионизам и Љуба ме изузетно интересује." А Љуба је Љуба - тврди наша саговорница.

Иако је некада деловало да је велики националиста, према мишљењу његове супруге, осећао је потпуну припадност само уметности. Била је, каже, присутна када је на питање да ли се осећа као Србин или Француз, одговарао: "Сликарство је моја религија и моја отаџбина." Ипак, Славица Батос каже:

- У Француској се осећао обавезним да брани Србију, а у Србији да је критикује.

ВОЛЕО ДА ЖИВИ МОНАШКИ - СА сликарством је живео константно, проводио је све своје време у атељеу - присећа се Славица Батос. - Када није држао четке у рукама, посматрао је слике, листао монографије, каталоге изложби. Живео је са сликарством. Није, међутим, био никакав вук самотњак. Стизао је да гледа и један филм на дан. Уз атеље је имао библиотеку и нешто што не могу да назовем креветом, био је то некакав дебели сунђер, врста лежаљке. Није волео намештај, ентеријере, дизајн. Није имао ништа. Носио је исте ципеле 20 година. Није волео ништа што кошта, што указује на стандард живота. Волео је да живи готово монашки.

Ову раскошну и богату Љубину личност красиле су и бројне контрадикције - био је сликар светлости, али и сликар мрака, сликар љубави и смрти, добар занатлија, који је истовремено разарао форму. Теме за посебну докторску дисертацију, сматра, јесу: Љуба и еротика и Љуба и жене. Платном "Лепотица дана" ушао је и у енциклопедије еротизма.

- Укратко, он јесте волео жене, али би то било исто и да је био машиновођа, таква му је била конституција, тако је био направљен - открива његова супруга. - На њега се не може гледати као на некога ко је сликао лепе жене, платна пред којима ће се људи еротски узбуђивати. Најбоље га је дефинисао његов пријатељ, редитељ Жика Павловић, који је сматрао да су у његовим делима ерос и танатос испреплетани. Љубин еротизам био је повезан са распадањем и, ако смем да кажем, са смрћу.

Из Љубиних бележака, наставља наша саговорница, види се да је чак и на "Великој слици зла", која је једна од најлепших, осећао присуство зла.

- Када би била завршена, свака слика је била склоњена и окренута наопачке уза зид, или је била продата. Слике су му се веома брзо продавале, одлазиле су. Зато је и говорио да му је најважнија и најузбудљивија била само слика на којој тренутно ради - закључује Славица Батос.


Фото Танјуг


ОД БОКСА ДО ДОСТОЈЕВСКОГ

ВЕЛИКИ сликар био је човек изузетно широких интересовања.

- Волео је да гледа старе бокс мечеве или фудбалске утакмице, документарне филмове о природи, животињама, игуанама... Сутрадан би ми причао како сове, или неке морске животиње гаје младунце. Волео је да чита. Његова библиотека, која је пренета у Ваљево, имала је око три хиљаде књига. Враћао се Достојевском, Томасу Ману, јер другачије гледате на Ничеа и Шопенхауера у младости, а другачије када вам је шездесет. Имао је и литературу на езотеричне, окултне теме, колекције књига о загробном животу, алхемији, ђаволу... Посебно би му се свиђало када у њима постоје старинске гравире или илустрације.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ПОГЛЕД ИСКОСА: Љубин рај и пакао

Фото Танјуг


УЛОГА ЖЕНЕ СЛИКАРА

ИЗ два брака, Љуба је има троје деце (ћерке Тиану и Адриану и сина Алексу), а и троје унучади (два унука и унуку рођену после његове смрти).

- Жене су сликарима важне, зато што на себе преузимају све што није сликарство, како би им обезбедиле мир да стварају - објашњава Славица Батас. - Љуба није знао ни авионску карту да купи, ни себи панталоне. Помагала сам му да среди интервјуе, прекуцавала их. Чак сам и молерај радила у делу стана. Давала му инјекције после неких операција, шишала га. Њему је било важно да будем ту уз њега, да дође кући и да узме кашику у један сат и почне да једе. Ја, или неко други, можда сам била и заменљива. Рано је постало јасно да нећу бити запослена, да ћу му бити на располагању. Више пута ми је рекао: "Имала си среће, Батос, замисли да си жена неког адвоката."