ГОРАН Марковић, као писац позоришног комада и редитељ истоименог филма "Делиријум тременс" негде је рекао да је глума "неизлечива болест", дакле паранормално стање, које је, само по себи, тешко подношљиво. У свом филму Марковић истражује ову појаву све док се не суочи са леталним исходом сваке неизлечиве болести, са смрћу, у чијој сенци је и стваран овај филм. Посвећен нашем великом глумцу Предрагу Ејдусу (на чији је предлог Марковић и кренуо у овај пројекат и који је требало да у њему игра главну улогу), укорењен у низу биографских и животних асоцијација, филм је повест о једној очајничкој одбрани: тај агон је Ејдус пратио из болесничке постеље и на сваки начин храбрио колегу и друга, који га је заменио, Тихомира Станића, да у њему истраје.

У ПОЧЕТКУ снимања Марковић, Ејдус и Станић чинили су душу овог филма што је само по себи било велико оптерећење, а када је Ејдус после три дана снимања отишао, Станић се упустио у нешто што му је вероватно било најтеже у каријери. Успео је, међутим, да издржи снагом свог искуства и талента: његова уникална улога глумца "Дагија" основана је пре на инстинкту него на концепту, на суочавању са тешко вероватним, чак и немогућим. То је, без сумње, најозбиљнији његов ангажман до сада и свакако највреднији пажње у неколико протеклих сезона.

Много је од њега тражио Горан Марковић. И харизму легендарног првака драме и шампиона београдске боемије, који тетура између општег аплауза и стигме (београдска средина обожава да своје иконе фамилијарно зове "Даги" и "Баги" све док их не отера у бездно). И ноторног алкохоличара, који пропада у понор пијанства ништећи сопствени интегритет и достојанство. И социјалну персону и прециозу, исклијалу из тзв. културног миљеа данашњег Београда. И болесника "на рубу памети", који ће се покорити "специјалном третману" у душевној болници, где га смештају на лечење, а у суштини препуштају случају и "терапији" (добро погођеног - Светозар Цветковић) уображеног доктора, посвећеног једино себи и лову на академске ловорике.

Божидар Зечевић

И САДА долазимо до главне тачке Марковићеве драматургије, до психодраме као терапије. "У самом називу те терапије је кључна реч - драма", каже Марковић. "Иако ова метода није уметност, и не може бити употребљена као уметнички поступак, ипак се она умногоме реферише на уметност глуме. То је више од игре речи. Изнети на светлост дана оно што је несвесно, заједничко је и психотерапији и глуми". Он тачно осећа да је глума дубоко усађена у људску психу и да је њен део од архајских времена. Свако од нас има своју "персону" или "личину" (маску). К. Г. Јунг нас учи да је "персона" сложен систем односа између индивидуалне свести и друштва, дакле пригодна образина. "Персона" је оно што човек није, него оно што он сам и други мисли да јесте. Марковића ово нарочито занима, он осећа да је "персона" главни Дагијев душманин и одлази корак даље.

Прочитајте још: "Делиријум тременс" отвара Филмске сусрете

Али крочивши у лавиринт психодраме, којом је покушао да открије, штавише излечи самоубилачку преданост Дагија својој страсти, а истовремено оствари уметнички филм, Марковић, временом, губи компас. Заводљива теорија психодраме, која још од 1921. и премијере њеног творца др Леви-Мореноа, једне од трансмисија бечке, и затим њујоршке и лондонске психоанализе, која и данас спада у експерименталне технике и истраживања, вукла је Марковића све дубље, у немилосрдно копање по нутрини мученог Дагија, све до потпуног разарања ове личности.

МЕНТАЛНА фисија у несрећниковој души даје на крају потпуно изврнуту слику стварности и глумац више није у стању да се суочава, ни да се брани. Једна потпуно растројена личност наставља да игра своју "трагикомедију" (трагедије има напретек, тешко се нађе ишта комично, а смејати се душевним болесницима није здраво), губи се у понављању ритуала самотражења и суочавања са зидом. Таква амплитуда временом почиње да замара. Осетивши ћорсокак редитељ на све начине покушава да се из њега извуче. Не успева. Могло би се, на крају, рећи да је "Делиријум тременс" емотивно и надахнуто, мада конфузно филмско штиво, неодмерене дужине. Овим својим филмом редитељ је прописно намучио себе, али и све нас. Не знам са колико разлога.