"Новости" вам ексклузивно доносе одломак рукописа незавршеног романа Добрила Ненадића (1940-2019) "Повратак из раја", који нам је уступила пишчева удовица Петкана Ненадића.

Баба. Крштено име јој је било Станица, у Вишњеву су знали да јој је име од миља Цана, нису је пак звали ни Цана, ни баба Цана него просто баба. А како ју је звао њен први комшија Станко Лесандрић нико није чуо.

Вредна и отресита вазда је нешто шуркала, и никад није била докона баш као и њен комшија Станко.

Није кукала, није се никада ни на кога жалила, тe je тако, по томе, била сасвим различита од осталих житеља села Вишњево који су пак, на све и свашта кивни били.

На годину и кад роди и кад изда. На жегу. На лед. И на кишу и на сушу. Били су љути и на своје и на туђе. На оне који су овамо долазили а и на својту која их је напуштала.

А баба се није тужила. Барем тако се причало. Веле за њу да је мимо света, сви кукају а она ћути, неће ни за кога ништа да каже. Није се чуло да је икога пањкала, ниједну погану реч никада ни за кога није изустила.

Намћори су море, и она и Лесандрић, упиру у страну да се свуда прича како су испред свих испрдњачили, сви на једну а они на другу.

Ваљда су зато, и једно и друго, више волели самоћу. Боље и сами, него да слушају џаку.

Нађе Цана печурку - обрадује јој се, ојари јој се коза - дивота, излегу јој се пилићи - од радости запева па би, може бити и зазвиждукала да је који зуб имала.

Сита се сама са собом исприча, о свему што јесте и што је некада било и шта се све збило.

Ни једно другом нису досађивали.

Цана је држала две козе и јарца који нису марили за њене приче, а и кокошке би се сјатиле око њених ногу само док не покљуцају по коју шаку жита када их вабне а после се раштркају около да чeпркају.

Шта она зна - говорио је Велисав - кад никада и никуда из Вишњева није мрднула.

То му је било тачно. Нити је видела шта друго осим оних брда на северу и на југу, на истоку и на западу. На северу се у небеса пропињало највише и најшиљатије од свих брда Будеч, на југу су дремали шумовити Дићи, на истоку се изнад Рутаве рађало сунце, на западу иза Жираве тонуло у мрак.

А брда глува и нема. Проредио се народ. Разишло се то и проскитало по белом свету или је поумирало.

Остало од мушкиња њих петорица: Драгољуб, Неђељко, Велислав, Часлав и Станко, а од женскиња њих седам, Миона, Перса, Милеса, Дара, Смиљана, Румена и Љепосава, и она баба Цана - осма.

И то што је претекло, није ни за шта.

Прочитајте још - Преминуо Добрило Ненадић: Волео га је српски језик

Кад се сабере тринаесторо. А некад је било триста душа.

Може бити да је Цана и понајстарија међу њима, а не да се. Здрава и права. И комшија Станко се још добро држи.

Причала Дара Миони а ова Смиљани да је то због живе воде, врела које јој избија поред куће. Таквог извора и такве воде нигде нема. Три сата брбоће и кипи из дубина а три мирује.

И тако по ваздан.

Вода из стублине отиче низ поточић преко међе са Лесандрића имањем а увире, као да тера инат, испод големог камена само на десетак корака пре него што ће дотећи до међе са Василијем Жуњићем.

Милеса, Румена и Љепосава су пањкале бабу да уз помоћ те ђавоље воде баје и гата, те је она вавек здрава и права а остали мрцињају, док не поцркају.

Нико не зна колико јој је година. Никакву ћагу није имала. Није гласала па је и на том гласачком ћитапу нису бележили. Заборавили је и Господ и људи.

Ђавољи је она окот и Господ над њом не влада него рогати и репати - говорила је Милеса а ту су се с њом слагале и Румена и Љепосава.

Не обазирући се на пањку и чегрст аброноша Часлав је на све начине гледао како да се домогне извора са ђавољом водом јер шта знају неписмене бабе кад је његов зет Готлиб носио ту исту воду у Беч и онда је молио таста Часлава да се како зна и уме домогне извора јер то је вели нешто ретко и скупоцено да ни једна цена није превелика, шта год баба тражи пристани и немој се с њом инатити и терати пркос јер све ће се исплатити.

Швабо се баш био онако подобро загрејао али баба га је хладно одбила, говорећи да њој паре нису нужне а извор јесте, без пара би се некако и могло, а без здраве воде никако. Врело је ту где је, нико не може да га на леђа натовари и однесе, а паре су лакашне, свакоме под шапом и шаком, ко год се намери може да их покупи. И још је доментула да поток није само њен него протиче, пре него што у бездану нестане и кроз имање Станка Лесандрића, па колико је вода њена толико је и његова. А Станко је човек паметан, свуда је прошао и све искусио, у Швaбији је био у заробљеништву а и после рата, он и немачки говори па нека они с њим виде шта је и како је.

Говорио Готлиб Чаславу да бабино врело вреди више од све кретне и некретне имовине Вишњева па чак кад би се приде додала и два суседна села. Часлав се врпољио, мрдао главом, превртао очима, искашљавао се, мрнџао себи у браду да то може бити и јесте тачно али никако не ваља гласно о томе причати, чуће Цана и Станко и било ко други па ће још већи белај настати, прича ће се отети и више ту нико ништа неће моћи да почини.

Кад би се приче, примера ради, докопао Неђељко који је умео да сриче песмице па да их после продаје хармоникашу Вавићу из Прекоселице, баба Цанино врело би на велики глас изашло, сви би за њега сазнали. А песма кад окрилати - одлете, и нико је више не поврати и укроти. Јер песма иште ракију а ракија песму, једно с другим се лако меша.

Бабинска вруља из дубина куља...

Бабје врело и црно и бело...

Уметнуће море Вавић где шта треба и да ваља.

На пример реч вруља - срочита је са речима љуља, муља, жуља. А опет реч врело - пасује уз речи цело, бело, свело, чело...

То овако ништа не значи али кад се ту поређају и друге речи... Сачекаће мало да надође, нека одстоји и дозри, искрснуће нешто, уклопиће он то кад му се отвори.

Кад су чуле да се Швабо баш заинатио да откупи Бабинско врело, како га је шаљивчина Неђељко назвао а сви остали сместа усвојили, оне три, Милеса, Румена и Љепосава, попуцаше ко зреле диње од муке јер би им било лакше да су крепале него што су ово дочекале да гледају својим очима како она спрча сва кипти од среће што има нешто што више вреди од Вишњева. А понајтеже им је било што нису смеле гласно да куну и псују, наљутио би се Часлав да то чује. Зато су шаптале и освртале се сваки час око себе стрепећи да он однекуд изненада не бане. Не можеш ти са Чаславом, њему Швабо свакога месеца шаље паре из Беча, па кад нико нема, Часлав има, кад год коме запне, нема куд, него Чаславу.

Баба је терала по своме па је и даље свакога јутра понављала истo. У праскозорје би излазила на извор са тестијом у руци. Заронила би тестију до дна стублине, напунила је до врха а онда би је накренула и испила на душак, до последње капи. Два сата касније кушала би свој први залогај. Да то пак буде тачно како је прописано, одмеравала је џепним сатом марке Зенит.

Сви су то у Вишњеву дознали и сви су се редом томе чудили.