Национални монумент је место историјског, просторног а посебно културног значаја за једну државу. Споменици таквог карактера су национална културна добра и уживају посебну заштиту. Савремени споменици овог карактера су од ванредног националног интереса и подиже их држава. По правилу, то су врхунска уметничка дела која представљају крајње домете културе једног народа.

Ових дана приводи се крају реализација споменика Стефану Немањи. За овај национални монумент су парадоксално организовани међународни вајарски и урбанистички конкурси на којима су изабрани предлози странаца: руског вајара Александра Рукавишњикова и урбанистичко решење шпанског бироа "Фенвик Ирибарен архитектс". Избор споменика руског аутора пратило је противљење чланова стручног жирија, а угледни српски вајар Драган Живковић је чак напустио жирирање. Они сматрају да изабрано решење споменика није квалитетно уметничко дело. Насупрот негативним оценама стручњака, лоше изливена скулптура српског владара ниског уметничког квалитета завршава се у Москви и припрема за транспорт у Србију. Због непотребних колосалних димензија - висине 23,5 м, при изради је утрошено 80 т бронзе и 300 т других материјала. Иако није објављена, цена скулптуре извесно је астрономска. Бачен на безвредан кич, тај новац је могао да буде инвестиран на кориснији начин, на пример у изградњу недостајуће националне ликовне галерије.

Прочитајте још - ДНЕВНИК ЗАБЛУДА: Политика заборава

Али, забрињава најава другог националног монумента. Ради се о "Пантеону мира", грандиозно замишљеном споменику Михајлу Пупину и Вудроу Вилсону ауторке Катарине Трипковић Панчић. У уметности, пантеон је грађевина посвећена свим боговима, а не миру нити познатим људима. Ово дело младе вајарке које треба да има међународну репутацију, политичари гурају по "принципу свршеног чина", без икаквог, па ни међународног конкурса, нити могућности да стручна јавност да о њему свој суд. Ауторка пројекта је млада, непрофилисана уметничка директорка у својој породичној ливници са традицијом кратком једва две деценије. Изгубљен на танкој линији између кича и шкарта, несрећни "Пантеон мира" има једнако лош укус шећерне водице препознатљив на споменику Стефану Немањи. Композиција двојице великана смештених у амбијент новокомпонованог таблоидног фолк неокласицизма са намештајем стила Лујева, примерена је по културу понижавајућој естетици српских ријалитија. Архитектонски елементи овог "стила" подсећају на "скупе" приградске виле србијанских скоројевића. А о ликовној вредности скулптуре не треба трошити речи. О томе говори она сама.

Остаје нам само да жалимо због сулудо потрошеног новца на негативну промоцију културе земље и да се стидимо зато што ће нас ускоро светски познаваоци уметности сврстати у исти ред са надреалном провинцијском сценом скулптуре Скопља - града надалеко познатог по кичу.