УМРО је један од најзначајнијих аутора историјских романа у савременој српској књижевности. Међу писцима овог разуђеног и до краја тешко одредивог жанра, глас Добрила Ненадића је одмах, од објављивања романа Доротеј (1977), постао препознатљив и остао је то до данас. Објавио је седамнаест романа, са око четрдесет издања, и у тиражу већем од триста хиљада примерака. Ипак, иако не припадају сви историјском жанру - Киша (1979), Врева (1981), Поплава (1982) и Статист (1983), баве се савременим темама - његови најбољи и највише читани романи, пре свих Доротеј и Деспот и жртва (1998), али, такође, Дивље звезде (1985), Брајан (2000, као и новела Ахилије која му тематско-мотивски претходи, 1996), Мрзовоља кнеза Бизмарка (2005) и Хермелин (2006) уметнички су уверљива слика наше судбине средњег и 19. века.

Водећи се логиком модерне приче (Ненадић је изразито модеран, чак постмодерни приповедач) и бежећи од општих места, он је у својим романима стварао слику историје као трајног метежа, у којем, сваки на свој начин, учествују сви друштвени слојеви. У томе усковитланом судару и пресецању доброте и зла, грађења и рушења, несебичности и подмуклости, љубави и зависти, опстајања и пропасти, сви Ненадићеви ликови, без обзира на видљиву моћ и сталеж, готово подједнако носе историјски удес и иду у сусрет дешавањима на која не могу много да утичу. Више него до демитологизовања и давања тамније стране наше историје, њему је стало до сложености приче и наслућивања пуног живота који је морао да ишчезне у тренутку у којем се и појавио. Тако гледано, Ненадићеви романи су велика химна снажним људским узлетима и надањима, унапред осуђеним на трагичну немогућност, а без којих би нам живот имао много мање радости и смисла.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Преминуо Добрило Ненадић: Волео га је српски језик


На почетку и на крају Ненадићевог стваралачког пута стоји Доротеј. Његова појава била је вишеструко изненађење, чак мало књижевно чудо у српској књижевности. То је прво дело човека (агронома) којем литература није занимање, па ипак, ништа у овом роману не подсећа ни на почетништво, ни на недоученост. Доротеј је остварен као сложено приповедање, са тринаест приповедача у првом лицу, у преко две стотине релативно кратких сегмената-монолога (од неколико редова и пола стране до најчешће страницу-две, ретко дуже). Главни јунак, калуђер и видар Доротеј, садржај је свих монолога, али дат споља, описом и тумачењем других ликова - непосредних очевидаца и/или учесника у збивањима. То њихову тачку гледишта чини ограниченом, али је зато приповедна структура романа изузетно динамична и семантички отворена. Радња је смештена у средњовековну Србију краља Милутина, на самом почетку 14. века, у једну од моравских жупа, готово типски датом, са манастиром Вратимљем у долини, Господаревом Кулом/Градом на узвишењу, чистим и нечистим местима, високом и ниском културом. Манастир и Кула више оличавају два различита начина живљења, две посебне моћи, које се међусобно трпе, уз спољна уважавања, попуштања и полускривена гунђања.

Александар Јовановић


Појава христоликог видара Доротеја (етимолошки: божји дар, Божидар) у оба света уноси пометњу, суочава монахе и ратнике са самима собом, доводи у питање њихов начин живота, привилегије и амбиције: више него лик, он је начело које пролази кроз живот људи, присиљавајући их да изађу из своје свакодневице и равнодушности. Али, истовремено и њега изводи из мирног и на видарство усредсређеног живота, суочавајући га са љубављу младе и вишеструко ускраћене Јелене, жене господара Куле. Зато њих двоје на крају романа, нужно, морају да трагично окончају своју љубав и своје животе, чиме се нарушена равнотежа поново успоставља. Али нико од јунака-приповедача и у манастиру и у Кули није остао исти, нити је могао непромењен да настави свој претходни живот. Једноставна прича се непрестано пунила новим смисловима, да би у катарзичном завршетку извела читаоце из средњовековног времена и суочила их са самима собом.

Колико сам роман, толико је занимљива и његова историја. Најпре је одбијен у издавачкој кући "Просвета", затим је на великом анонимном конкурсу Удружених београдских издавача "Рад", "Народна књига" и БИГЗ између 520 пристиглих рукописа одабран и штампан са петнаестак других награђених књига. Ненадић је био једини непознати аутор међу одабраним писцима. Те, 1977. године заобишла га је НИН-ова награда, до које му је током целе каријере било изузетно стало. (Данас се нико више не сећа ни награђеног романа, ни његовог аутора.) Роман је потом имао петнаестак издања, у тиражу већем од двеста хиљада примерака, дакле, готово половина свих ауторових издања и око две трећине тиража. Дугачак је списак значајних критичара који су, од првог дана, аналитички и прецизно тумачили роман. Четири године касније снимљен је истоимени филм у режији Здравка Велимировића, према сценарију аутора и Борислава Михајловића Михиза, и са глумцима у потпуности примереним ликовима које тумаче: Гојком Шантићем, Горицом Поповић, Батом Живојиновићем. Иако филм, упркос сјајној екипи, није досегао вредности романа, он је додатно оснажио читалачку рецепцију. У едицији Off-НИН (2005) увршћен је у десет најбољих романа који нису добили НИН-ову награду, а заслужили су да је понесу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ненадић: Најбоље људе склањамо у ћошак


И не само то. Пре десетак година, на питање саговорника да је његовим делима место у школској лектири, Ненадић је одговорио да, иако разуме логику школских програма и значај књижевности за општу културу и образовање, не би волео да ученици на силу читају његова дела. Вероватно је имао на уму и ону познату изреку, по којој ако хоћете да млади људи замрзе неко књижевно дело, убаците га у школске програме. Упркос томе, верујемо да му је било драго када је септембра 2018. године роман Доротеј постао обавезна лектира за ученике првог разреда гимназија и средњих стручних школа.

ИАКО је понекад изгледало да је Добрило Ненадић био киван што му се чинило да Доротеј одвлачи готово сву пажњу његових читалаца, само је делом био у праву, јер је тачно и обрнуто: управо захваљујући слави првог, многи су читаоци потом прочитали и наредне његове романе. Тако се прича о Доротеју свела на своју праву меру, а та мера га је уписала међу класична дела савремене српске књижевности.