Пројекат „Пантеон мира“, на коме тренутно ради млада академска вајарка Катарина Трипковић Панчић, изузетан је по смислу и значају и уколико се реализује, представљао би сведочанство о величанственој улози и доприносу српског народа победи у Великом рату, апотеозу значаја истине, части, витештва и пре свега морала у светској политици и својеврсну туристичку атракцију Београда

За Катарину Трипковић Панчић везује се атрибут фасцинантна. Дипломирала је и магистрирала на Факултету примењених уметности у Београду. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС), оснивач и директор уметничке радионице АРТ ЛИТ за израду скулптура и идејних пројеката и дизајна и уметнички директор ливнице компаније „ГОСИ Интернационал“. Као веома млада ауторка, Катарина Трипковић Панчић реализовала је монументалне споменике српским херојима и страдалницима: у Београду, у Ташмајданском парку 2015. постављен је споменик посвећен свој деци страдалој у НАТО агресији 1999. године, чији је симбол најмлађа жртва, девојчица Милица Ракић; споменик мајору Милану Тепићу у бронзи, висине око 3,5 метара, постављен је на Дедињу, у Београду 2017; биста младом хероју са Кошара Тибору Церни, који је страдао у одбрани граничне карауле Кошаре 1999. постављена је у Дебељачи, родном месту погинулог војника. Њено највеће и најзапаженије учешће било је на изложби „Истина о Јасеновцу – Право на незаборав“, чији је директор био проф. др Гидеон Грајф, одржаној у Уједињеним нацијама у Њујорку 2018, где је излагала двадесет бронзаних скулптура. Један је од аутора Триптиха урађеног поводом прославе стогодишњице дана кад се вијорила српска застава на Белој кући. Аутор је куртоазних поклона Републике Србије светским државницима какви су „Повеља чувара печата града Београда“, додељена председнику Јужноафричке Републике Нелсону Мандели и „Козачки орден“, за председника Руске Федерације Владимира Путина. Вајарством се бавила и у Француској, Бугарској, Републици Српској, Африци, а излагала је на изложбама скулптура у САД, Италији и Румунији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Да се страдање никад не заборави

„Пантеон мира“, пројекат на коме сада радите, веома је узбудљив и могао би да далекосежно сведочи о историји усправне, храбре и достојанствене Србије. Да ли сте са том идејом приступили изради нацрта за заједнички споменик Михајлу Пупину и Вудроу Вилсону?
Полазна идеја која ме је руководила у изради нацрта за „Пантеон мира“ је да данас, сто година након Версајског мира и века ужасног страдања кроз које је прошао у Првом и Другом балканском рату, потом у Првом и Другом светском рату, као и после највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, српски народ заслужује да у 21. веку живи у веку мира. „Пантеон мира“ би требало да буде опомена и подсетник о улози и доприносу српског народа, малобројног народа са великим делима у Великом рату који је захваљујући Михајлу Пупину био на прави начин препознат од стране америчког председника Вудроу Вилсона који је у својим говорима увек истицао да су Срби пружили несвакидашњи отпор борећи се за хришћанске вредности против десет пута надмоћнијег непријатеља, дајући пример како се треба борити за она иста начела за која су се бориле и САД. По наредби америчког председника Вилсона, великог пријатеља српског народа, а на иницијативу Михајла Пупина проглашен је Српски дан у Вашингтону, а на свим институцијама, поред Беле куће, вијорила се српска застава. Саопштење Беле куће у част српског народа прочитано је широм Америке на радио-станицама и у црквама.
*„Пантеон мира“ би сасвим сигурно постао туристичка атракција и бренд Београда.
Споменици су веома значајни само уколико њихова монументалност почива на дубокој оданости и правим вредностима. Такав је споменик руском цару Николају Другом Романову у Девојачком парку, у Улици краља Милана, који је заједно са постаментом тежак више од 40 тона, висок око 7,5 метара, а сама скулптура је висине 3,5 метра. Али његова монументалност није тек у количини бронзе и димензијама већ пре свега у дубокој оданости и љубави српског народа према овом цару и његовој породици и јединственој позицији коју је цар Николај Други Романов заузео у светској политици а која је по смислу и значају истоветна са Косовским заветом. Видели смо из посете француског председника Емануела Макрона колико је значајан Споменик захвалности Француској. Тај споменик је симбол политике засноване на моралној вертикали која подсећа, указује и опомиње и Француску и Србију да је неопходан повратак традицији која чува сећање на морал, храброст, достојанство. То су вредности на којима би почивао и „Пантеон мира“.
* Како сте дошли на идеју о неопходности подизања заједничког споменика Михајлу Пупину и Вудроу Вилсону, централним фигурама у „Пантеону мира“?
Иницијативу о подизању заједничког споменика Михајлу Пупину и Вудроу Вилсону први је, у априлу 2018, покренуо потпредседник Владе РС и министар спољних послова Ивица Дачић. Та иницијатива је у мени сместа активирала све моје уметничке дамаре будући да ме је однос Пупина и Вилсона, а самим тим и тадашњи однос Србије и Америке, одувек веома интригирао. С поносом сам слушала и читала о томе како је Србија била поштована у то време, када смо имали свој, Српски дан, у Вашингтону. Одмах ми је било јасно да треба направити нешто специјално и овековечити тај догађај када се вијорила српска застава на Белој кући кроз приказивање заједничког деловања ова два невероватна савезника и пријатеља који би требало да нама, данас, поново и заувек буду узор. А опет, било ми је јасно колики је изазов, јер је невероватно како се само за један век то традиционално савезништво и пријатељство пореметило.
Замисао за споменик ми је од почетка била да Пупина и Вилсона прикажем заједно, у пријатељском односу и ставу међусобног разговора у Кабинету код Вилсона, где је Пупин често боравио, јер то они и јесу били – велики пријатељи, а Пупин, највећи лобиста Србије свих времена у САД, био је пре свега велики патриота који је Србију стављао на прво место, па тек онда био научник, професор, аутобиограф, мецена, иноватор.
Од пет скица које сам направила одабрала сам једну која се веома допала министру Дачићу. Ушла сам у процедуру у Министарству рада код државног секретара, покојног Негована Станковића који је, такође, препоручио да скица буде послата на највишу адресу и након тога сам направила макету у гипсу коју сам имала част да покажем и генералном секретару председника, господину Селаковићу. Ова скица је званично била представљена у резиденцији америчког амбасадора Кајла Скота, на дан кад се вијорила застава 28. јула 2018.
Министар Дачић је тада званично поклонио амбасадору Скоту моју скицу по којој сам и урадила макету. Амбасадор Скот ми је тог дана честитао на идејном решењу.
Жеља ми је да овим спомеником покажем тадашње пријатељство две велике земље, Србије и Америке, пријатељство између два велика човека које је оставило трага и у нашој и светској историји.
На предлог Селаковића дошла сам на идеју да проширим макету и да се поред две фигуре, Пупина и Вилсона, нађу Вилсонов радни сто и телефон – иза Пупина, иноватора у телекомуникацијама, као и председничка фотеља иза Вилсона.
У симболичком смислу, „Пантеон мира“ је круна која обједињује и даје оквир савезништву и пријатељству Пупина и Вилсона у време када обележавамо 100 година Версајског мира и у време великих изазова у преговорима Србије око националних питања уласка у ЕУ и питања Косова.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - “НОВОСТИ” ОТКРИВАЈУ: Два музеја на Старом сајмишту

На овој, последњој скици, коју представљамо читаоцима „Печата“, налазе се реплике стубова Беле куће и председничког Кабинета, као и стилизована реплика куполе Беле куће, на којој се симболички вијоре две заставе, српска и америчка. Фигуре Вилсона и Пупина биле би три метра висине, тешке око 1,3 тоне бронзе.
Идеја је да локација „Пантеона“ буде парк Београда на води, где се Булевар Пупина улива у Булевар Вилсона, симболички повезујући две обале, два света и исток и запад. „Пантеон“ би требало да постане, поред споменика Победнику на Калемегдану, још један упечатљив и несвакидашњи бренд Београда. Био би то музеј под отвореним небом, јер сам замислила да текст саопштења Вудроу Вилсона на Српски дан у Вашингтону, 28. јула 1918, буде доступан на српском и енглеском језику и постављен између стубова, као и 14 тачака Вудроу Вилсона, и оригинални чланци из „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“ о овом јединственом догађају, као и завршни документ Версајског мира где би био објашњен допринос Вилсона и Пупина. Видите, моја ћерка Анастасија се родила 2019. баш када се обележава 100 година Версајског мира и желела бих да она и њена генерација, такође, добију шансу да памте оно по чему је Србија била слављена и поштована, какав је несумњиво био овај догађај. Мој „Пантеон мира“ је и заснован на идеји о неопходности сталног подсећања на политику засновану на истини, части, витештву и пре свега моралу оличеном у Српском дану у Вашингтону када се српска застава вијорила на Белој кући.
* Били сте један од учесника на монументалној изложби постављеној у јануару 2018. године у просторијама УН у Њујорку под називом „Јасеновац – Право на незаборав“. Ваша скулптура „Јасеновачки крик“ остварила је веома потресан, јак, снажан и незабораван утисак на посетиоце изложбе. Како је изгледао рад на овом јединственом пројекту?
До 2015. мислила сам да никада нећу радити споменике и скулптуре на неку ратну тематику. Сматрала сам да то није за мене и да ћу искључиво радити скулптуре везане за ведрије теме, анатомију и скулптуре слободне форме.
Међутим, све се променило када сам добила понуду за израду споменика посвећеном деци страдалој у НАТО агресији. Без оклевања сам прихватила. Неколико тренутака касније, када сам схватила да треба да извајам фигуру мале Милице Ракић, која је узета као симбол настрадале и невине деце, јер је била и најмлађа жртва НАТО агресије, почела сам да се преиспитујем да ли ја то могу и зашто сам тако исхитрено прихватила један тако тежак и одговоран задатак и мисију. Безброј питања у глави, разни одговори… Онда је уследио споменик мајору Тепићу, па онда Тибору Церни и јунацима са Кошара.
Непосредно након откривања споменика Милици Ракић, упознајем амбасадорку др Љиљану Никшић, која је у МСП, између осталог, задужена и за очување „културе сећања“.
Познанство и први контакт с њом су на мене оставили јак и упечатљив утисак. Препознала је у мени таленат, али и велику љубав према нашем народу, нашој земљи и предложила

ми је да заједно кренемо да радимо на великом пројекту – изложби: „Јасеновац – Право на незаборав“. Она је видела нешто што до тада нико није, а то је да није довољно само излагати документа већ да је неопходно имати мултимедијални приступ. Осим многобројних историчара светског гласа, пре свега Гидеона Грајфа и његових колега из Израела, САД, Немачке, Италије, Норвешке и других земаља, амбасадорка Никшић је окупила и уметнике међу којима сам се нашла и ја. И тако је настала највећа изложба у историји УН са седам тона опреме, кулисама од седам метара висине, са специјалним регулацијама осветљења и другим специјалним ефектима видео-презентације аутентичних материјала о Јасеновцу из Југословенске кинотеке и других архива.
Велики је изазов био радити на овом пројекту у коме је учествовало око сто појединаца и представника институција, са циљем да се кроз српско-јеврејски пројекат обелодани истина о којој се ћути више од 75 година, и то у светској мировној организацији коју су основали народи баш због свега што се десило у Другом светском рату као подсетник и опомену да се то зло никада више не понови. И можете замислити, ја, као најмлађа, међу свима њима и као водећи најмлађи скулптор, поред дела једног Нандора Глида и Љубише Манчића, доајена српске скулпторске школе.
Многи су сумњали да ћемо успети да представимо изложбу у УН, али министар Дачић је успео да у разговору са Антониом Гутересом, генсеком УН, обезбеди одржавање изложбе, упркос непринципијелном и без преседана протесту Хрватске који је уследио након што је Изложба прошла све критеријуме Комисије УН.
Импресионирана сам професором Грајфом који ми је указао велику част, позвавши ме да урадим илустрације за његову књигу „Јасеновац – Аушвиц Балкана – усташка империја окрутности“. Поред фотографија мојих скулптура које је желео да се нађу у његовој књизи, имао је још један захтев и молбу. Замолио ме је да направим четири скице које су осликавале исповести преживелих. За мене је то био велики изазов, али и огромна част да се фотографије скулптура и цртежи нађу у студији таквог историчара.
Више од четири године озбиљан тим ради на овом пројекту и досада су иза нас прва и највећа у историји изложба у УН, прва изложба у Дому Народне Скупштине Републике Србије, прво слушање у парламенту Републике Србије о Јасеновцу, прва изложба у Етнографском музеју, прва изложба у Андрићграду, прва изложба о Јасеновцу на Филолошком факултету, прва изложба о Јасеновцу у Министарству спољних послова свих времена, отворена од стране министра Дачића у Музеју српске дипломатије.

(Печат/Биљана Ђоровић)