НАШЕ позориште, поготово оно дечје, и армија "пужића", данас су изгубили своју добру вилу, чаробницу сцене, која је својом вештом редитељском руком умела да обоји њихово детињство, оживи омиљене јунаке, подучи разлици између добра и зла... У Београду је преминула редитељка Слободанка Цаца Алексић (1941-2019), која је са супругом Бранком "одгајила" најомиљеније дечје позориште "Пуж". А њих двоје били су један од оних уметничких парова, чија су се имена увек помињала у множини: Мира и Бојан, Милена и Драган, и, наравно, Цаца и Бранко.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Бранко Коцкица: Из "Пужа" само у рај

Рођена је у Београду 24. јануара 1941. године, где је завршила гимназију и ФДУ у класи професора Хуга Клајна. Дипломирала је 1963. и исте године у зрењанинском позоришту (у коме је готово деценију провела као стални редитељ) упознала животног и позоришног сапутника Бранка Милићевића, касније међу малишанима обожаваног Бранка Коцкицу. По повратку у Београд, режирала је у Атељеу 212, Београдском драмском, Народном, али и у Зеници, Лесковцу, Љубљани, Новом Саду. Из тог периода остале су упамћене њене представе "Том Пејн", "Оковани Прометеј", "Међе Вука Манитога" и, наравно, "Хамлет у подруму". Са овом последњом (премијерно изведеном 1971. у Атељеу 212) и Бранком у главној улози, отиснула се у Њујорк, упознала чувену Елен Стјуарт и њен театар "Ла Мама".

- Њој дугујемо све. И позориште, и однос према уметности, и наш заједнички живот! Једном смо се нашли пред раскидом, чинило се да је све већ готово. Онда се на волшебан начин, Ла Мама створила у Београду. Дошла је у "Пуж" и из чистог мира запитала: "Је л` вас двоје имате неких проблема?!" - испричала нам је Цаца, у свом ведром и опуштеном стилу, неком приликом.

Њујоршко искуство представљао је за двоје уметника велику прекретницу. Спонтано Ла Мамино питање ("зашто не бисте имали своје позориште?") није им давало мира. Јер, кад то пита жена преко чије сцене су прешли један Роберт де Ниро, Ал Паћино, Ник Нолти или Ричард Драјфус - постаје тема за размишљање. Снови су се остварили неколико година касније (1977), када је тада Путујуће позориштанце "Пуж" (у пратњи нашег листа) изводило "Бранков урнебес" диљем Југославије.

Као мало ко у то време, Цаца се усудила да још 1971. оде у слободне уметнике (тих година за одрасле је режирала и "Дуго путовање у ноћ", "Антигону", "Британик", "Столице", "Кенедијеву децу"), али од 1977. и "Урнебеса" - потпуно се посветила деци. Током каријере поставила је на сцену готово 200 наслова, генерације су одрастале уз њене представе "Две бабе и три жабе", "Откачена балерина", "Меца и деца" и многе друге. Последња на сцени "Пужа" била је "Мачка у чизмама".

Бранко и Цаца испред Позоришта "Пуж"

Слободанка Алексић освојила је многобројна признања (награду "Бојан Ступица", "Златни беочуг", проглашена је и најуспешнијим управником у Србији 2000. године), ипак, њено највеће признање било је и остало - одушевљени аплауз малих дланова на крају сваког извођења.

- Могла сам да бирам између две ствари, то су лепота живљења и сујета - рекла је у неком од интервјуа. - Одлучила сам се за лепоту живљења. Кад сам почела да се бавим позориштем за децу, решила сам да потпуно рашчистим са сујетом. Мој живот је тог тренутка постао фантастичан. Велико је уживање правити представе за децу. Радује ме и чини потпуно опуштеном.

Датум и место сахране Слободанке Цаце Алексић биће накнадно објављени.

ВЕЧНО МЛАДА

У ИМЕ Министарства културе и информисања, телеграм саучешћа упутио је министар Владан Вукосављевић, у коме се истиче да је Слободанка Цаца Алексић била и остаће један од стубова дечјег позоришта и његове будућности:

"Била је вечно млада и по свом енергичном карактеру, и по својој уметничкој радозналости. Оставила је, са својим Бранком, Београду и Србији, Позориштанце Пуж, театарску институцију вредну поштовања", наводи се, између осталог, у телеграму министра Вукосављевића.