Средином педесетих година Пеђа Ристић је важио за "ланфан терибла" српске архитектуре. Међу првима развио је стил сублимног социјалистичког модернизма крећући се у различитом, личном правцу у односу на остале његове представнике. Преузевши ликовне и естетске узоре из српске средњовековне сакралне архитектуре, он гради своје цркве, али не по принципима социјалистичког модернизма, већ насупрот, по стриктним традиционалним црквеним канонима.

У време социјалистичког друштва развијеног у некадашњој Југославији, када је естетика архитектуре пратила бољшевичку естетику соцреализма и социјалистичког естетизма, он своје цркве није могао да пројектује у земљи, већ их је реализовао у иностранству. У Бирмингему је по Пеђином пројекту изграђен дом Светог кнеза Лазара са црквицом Свете Евгеније, за који је 1991. добио награду Чарлса, принца од Велса. Ова награда у износу 20.000 фунти био је уједно највећи хонорар који је Пеђа примио за свој рад. Све касније цркве, поготово оне у Црној Гори, радио је без материјалне накнаде достојне великана архитектуре.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Протомајстор српских храмова: Нова историја

Пеђа Исус је пројектовао импозантан број цркава широм православног света - њих је 90. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је на многе препреке и оспоравања, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Често за своје пројекте није плаћен или је његов ауторски хонорар био бедно низак. Његова понуда за учествовање у градњи монументалног, национално значајног храма Св. Саве у Београду је одбијена. Поводом тога, Ристић ми је рекао: "Одбили су ме јер не љубим руке црквеним великодостојницима."

Његов Саборни храм у Бару (Храм Светог Јована Владимира) највећа је саборна црква у Црној Гори и трећи по величини православни храм у свету, после Храма Христа Спаса у Москви и Храма Светог Саве у Београду. Током дуге каријере неуморно је истрајавао на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона. Био је дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ "брод у којем се људи спасавају".

О Божићу 2010. Ристић је завршио можда свој најзначајнији архитектонски пројекат: Цркву Христовог спаса у Пребиловцима у Хрватској. Пребиловци су место које је треће по страдању у Другом светском рату, одмах иза Хирошиме и Нагасакија. Од 1.150 становника овог села, усташе су побиле 850. Протомајстор је дошао на идеју да направи цркву "не ради сећања на жртве, него ради њиховог васкрсења". Обновио је минирану цркву у Пребиловцима над њеним кратером, да буде како је рекао "као сликостојитељка архитектуре комплекса Цркве Васкресења са Црквом Светог гроба у Јерусалиму". Наравно, није реч о буквалној копији Храма Васкрсења Христовог, већ новом пројекту којим се дух и атмосфера храма подигнутог на јерусалимској Голготи преносе у Пребиловце.

Био је оснивач и активни члан Друштва за обнову и оживљавање комплекса Светих арханђела код Призрена (1989), дугогодишњи председник друштва жртава комунистичког терора "Свети Ђорђе" и оснивач еснафа "Лазар Хиландарац" за неговање црквених мобилијара (1999).

Заборављен од утицајних из архитектонске струке, пензију заслужног уметника није добио као архитекта, већ парадоксално као музичар - "дрндафониста". Овај назив настао је по Пеђином инструменту који је сам начинио - "дрндафону", необичној комбинацији клавира и некакве врсте гитаре. Након дугогодишњег готово волонтерског рада на месту професора на Академији српске православне цркве за уметност и конзервацију, отишао је ненадано, након што су остарелом протомајстору усмено саопштили да се његов предмет - укида. Уместо захвалности за вишедеценијски и срамно потцењен рад, без оправдања је склоњен са тог радног места, а архитектура као предмет тада је избрисана из програма студија ове академије. После овог догађаја, ренесансни полимат је живот наставио повучено у свом поткровном београдском стану пројектујући, цртајући и преносећи своје идеје уском кругу пријатеља истомишљеника - до последњег даха.



(крај)